Piše: Kiril Benediktov, pisac i politikolog
Evropu problem Novorosije već više ne uzbuđuje. Ili uzbuđuje veoma malo.
Sa ukrajinske tačke gledišta, Novorosija se bezmalo već vratila u sastav Ukrajine: potpisan je zakon o „posebnom statusu“ Donjecke i Luganske Republike, u Donbasu treba da se održe izbori „po ukrajinskim zakonima“, a druge, kako se čulo u Milanu, niko ne priznaje.
Čak je i predsednik Rusije – prema rečima britanskog premijera Dejvida Kamerona – „rekao veoma jasno da ne želi zamrznuti konflikt, a ni podeljenu Ukrajinu“.
Posle ovoga se postavlja pitanje: kakvo im je (evropskim političarima) još političko rešenje ukrajinskog komflikta potrebno? Ako Rusija dve istočnoukrajinske republike neće primiti u svoj sastav, ako ne želi da od njih pravi novo Pridnjestrovlje i još na sve načine demonstrira svoju miroljubivost i spremnost da probleme rešava predogovrima i kompromisno?
Ali ne, ni Angela Merkel ni Herman Van Rompej (on je još predsednik Evropskog saveta) nikakvu svetlost na kraju tunela još ne vide. Ne vide ni razloge za ublažavanje antiruskih sankcija, tim pre za njihovo ukidanje. Uprkos tome što sankcije ne nanose štetu samo Rusiji, nego i ekonomiji EU (prema različitim ocenama: od 12 do 40 milijardi evra na godišnjem nivou).
Sve izgleda iznenađujuće – samo ukoliko se ozbiljno veruje u to da je Zapadu zaista stalo do Ukrajine kao suverene države. Međutim, pregovori u Milanu ponovo su potvrdili da je pravi cilj Zapada (tačnije: njegovog anglosaksonskog jezgra i njegovih najvernijih satelita) Rusija koju nastoje – jer im je to životno potrebno – da preprave po zapadnim šablonima, a ako se bude protivila – da je prelome preko kolena.
Ničeg novog u ovome ipak nema.
„To je prošli vek, minula epoha, kolonijalno inerciono mišljenje“ – ovako je poziciju zapadnih lidera okarakterisao Sergej Lavrov.
Ovako su zapadne sile nametale svoju volju Kini u vreme Opijumskih ratova. Isto ovako su pokušavali da obuzdaju opasno osnaženu Rusiju u vreme Krimskog rata.
„Tokom 400 proteklih godina odnosi među civilizacijama pretvarali su se u potčinjavanje drugih civilizacija zapadnoj“ – napisao je poznati istoričar i politički filozof Samjuel Hantington. – Samo su ruska, japanska i etiopijska civilizacija uspele da se odupru besnim nasrtajima Zapada i da očuvaju svoje samodovoljno nezavisno postojanje“.
Japanska civilizacija je posle poraza u Drugom svetskom ratu bila uključena u orbitu Zapada. Etiopiju je zauzela fašistička Italija 1936. Godine. Jedina nezapadna, a osovinska, država koja je sačuvala svoju nezavisnost ostala je Rusija – corestate pravoslavne civilizacije.
Međutim, Zapad je uspeo između 1985. i 1991. da likvidira i „posebni put“ Rusije. A to što je današanja Rusija toliko ojačala da može da uputi izazov jučerašnjim pobednicima – makar i samo tamo gde su njeni strateški interesi očigledni i u neposrednoj blizini svojih granica – njeni evropski partneri (na SAD ne treba uopšte trošiti reči) doživljavaju kao opasno kršenje međunarodnih zakona.
Postoje dve lažne predstave o odnosima Rusije sa Zapadom. Prva: da se Evropa prema Rusiji odnosi sa većim simpatijama nego SAD. Druga: da je Zapad (uključujući i Evropu) zainteresovan da pregovara sa Rusijom da bi rešio probleme u zoni limesa (sada posebno – Ukrajine).
A u stvarnosti: Evropa je – bar od vremena krimskog rata, a verovatno i pre njega – gledala na Rusiju kao na neprijatelja – divljeg, moćnog i smrtno opasnog.
Antirusko raspoloženje, koje je karakteristično za veći deo savremene političke elite SAD, u dobroj meri je njeno evropsko nasleđe. Razume se da nam niko od uglađenih briselskih birokrata neće ovo reći u oči, ali treba imati na umu da Evropska unija Rusiji – da ne upotrebim neku jaču reč – nije prijatelj.
Zato: ako se neke evropske zemlje i protive pritisku Vašingtona povodom sankcija – to nije zbog velike ljubavi prema Rusiji, već iz straha da će izgubiti novac.
Druga zabluda je još opasnija. Nikakve susrete na vrhu – ni u uskom, ni u širem sastavu – Evropa neće koristiti da bi zajedno sa Rusijom tražila izlaz iz ove ili one krize u limes-zoni. Neće makar zato što bi tako automatski Rusiju podigla na nivo sebi ravnog partnera na civilizacijskom planu, a Evropljani na to ne mogu da pođu.
Jedini realni cilj takvih samita bio je: još malo pritisnuti Rusiju povodom ove ili one pozicije. Isto kao što su nekada davili Kinu prisiljavajući je da otkrije svoje tržište za opijum sa plantaža Istočno-indijske kompanije.
Naravno, postoje i razlike. Današnja Rusija ipak nije ondašnja Kina, već nuklearna sila sa moćnom i savremenom armijom. Drugo: omča sankcija, koja steže našu ekonomiju, istovremeno se bolno steže i oko ekonomije EU.
A u svemu ostalom – u pravu je Sergej Lavrov – ništa novo: „Prošli vek i kolonijalno mišljenje“.
(Fakti.org)