Piše: Prof. dr Nenad Krstić
Bivši titoisti, danas neoliberali, stvaraju nov narod – Vojvođane. Kako to da jedan deo većinskog naroda u nekoj oblasti, ima ideju da traži samostalnost u odnosu na taj isti narod u drugim krajevima?
„Mislim, dakle postojim“.
I pored toga što je ovaj filozofski iskaz Renea Dekarta često osporavan, on je ostao jedan od fundamentalnih elemenata zapadne filozofije.
Njegovo stajalište pretpostavlja sumnju u sve, osim u subjekt koji misli. U tome je i ta velika razlika između čoveka i životinje. Životinje žive instinktivno, dok se čovek izdiže iznad instinkta time što misli. Mada su i neke životinjske vrste, majmuni na primer, ili delfini i orke, sposobne da razmišljaju. To pokazuju najnovija naučna istraživanja.
I dokaza da su životinje inteligentnije, pa i društvenije, nego što se mislilo, ima sve više. Ali nije tema mog razmišljanja eventualni misaoni proces u životinja, nego misaoni proces u ljudi. Konkretno, ljudi u Srbiji, ili da budem precizniji, u njenom severnom delu, u Autonomnoj Pokrajini Vojvodini.
Da budem još precizniji, kako bi prema mišljenju tih ljudi, dakle ljudi u Srbiji, znači i u Vojvodini, trebalo da bude uređena ova oblast? Da li bi trebalo da ima veću autonomiju u odnosu na svoju republiku, manju ili bi tu autonomiju valjalo ukinuti?
Jer, ona danas postoji, u to nema nikakve sumnje. Neću ovde spominjati istoriju. Nju je lako proveriti, bar zasad, mada se i ona lako može falsifikovati. I potom ubediti buduće generacije da je ta, falsifikovana, istorija u suštini prava, a da je prava lažna.
timo se uređenju Vojvodine. U njoj danas živi oko 70 odsto Srba, možda nešto manje. O drugim narodima koji u njoj žive neću ovde govoriti. Ne zato što oni nisu bitni, nego zato što ti narodi u suštini ne traže veća prava od svoje države Srbije nego što ih sada imaju. I Mađari, i Slovaci, i Rumuni, i Rusini, i Romi, i svi ostali narodi koji žive u Vojvodini, bezbroj puta su pokazali i dokazali svoju lojalnost Republici Srbiji.
Ali jedan deo većinskog naroda, Srba, od 1945. pa sve do danas, konstantno izlazi sa novim zahtevima da se autonomija Vojvodine proširi, da njene ingerencije budu znatno veće, odnosno da se izjednače sa ingerencijama republike. Za njih istorija počinje 1945. godine. Dakle, ti Srbi se zalažu za Republiku Vojvodinu. Oni su uglavnom profesionalni političari.
A kakvo je mišljenje ljudi u ovoj pokrajini koji se profesionalno ne bave politikom? Opet mislim na pripadnike većinskog naroda. Mnogi su zbunjeni, i ne znaju šta bi vam odgovorili. Neki bi želeli veću autonomiju, neki manju, neki republiku.
I sada dolazimo do onog fundamentalnog pitanja. Kako to da jedan deo većinskog naroda u nekoj oblasti, regiji, nazovite to kako hoćete, ima uopšte ideju da traži bilo kakvu samostalnost u odnosu na taj isti narod koji živi u drugim krajevima iste zemlje? Da li ima takvih primera u svetu? Jer bez komparativnog pristupa teško možemo doći do logičnog suda.
Neki će reći da je Španija dobar primer. Ali u zabludi su. U Španiji, Katalonci su ti koji traže republiku, Baskijci takođe. Katalonci govore katalonskim jezikom, Baskijci baskijskim.
I opet se vraćamo većinskom narodu u Vojvodini. Taj narod govori srpskim jezikom i pravoslavne je vere. Šta to onda tako zbunjuje jedan deo Srba iz Vojvodine?
Biće da im je dugogodišnji titoistički režim nametnuo, usadio, sledeće mišljenje: „Što se više odričete svog porekla, što se više osećate Vojvođaninom, bićete bolje pozicionirani u društvu. Vi niste baš isti kao oni Srbi iz centralne Srbije“.
Istina, taj naopaki režim je za nama, ali ga je zamenio jedan drugi, još opasniji. A taj režim, ili sistem, svejedno, ukorenio se u skoro celoj Evropi. Reč je o neoliberalizmu. I taj sistem teži ukidanju nacija (ali ne svih, samo onih nepodobnih). A Srbi nisu podobna nacija. Često su se kroz istoriju bunili protiv nepravdi. I baš iz tih razloga, dojučerašnji titoisti, a sada kvazilevičari, pobornici neoliberalne ideologije, žele ponovo da budu „u modi“, odnosno po volji svetskih moćnika.
I zato nije „moderno“ biti Srbin u Srbiji, posebno ne u Vojvodini. Treba stvoriti nov narod, Vojvođane. A neki filolozi već pišu o vojvođanskim piscima.
Šta bi na to rekao veliki Dositej Obradović, koga ti filolozi svrstavaju u vojvođanske pisce? A kada već imate vojvođanske pisce, sledi zaključak: „Vojvođanski pisci su pisali vojvođanskim jezikom“. A jezik je, svima je to znano, osnova nacionalnog i ličnog identiteta.
(novosti.rs)