Piše: Stevan Lazić
Vojislav Šešelj se vratio. Odlukom Pretresnog veća Haškog tribunala vratio se privremeno. Vratio se u svoju zemlju, svojoj porodici, svojoj stranci. I, pre svega, vratio se da se leči. A po njegovim rečima, izrečenim na dan povratka, u sredu, 12. novembra, sa prozora zgrade Srpske radikalne stranke u Zemunu, vratio se da se uključi i u politički život Srbije. I da sruši izdajnike… navodeći i njihova imena… i tako dalje. Vratio se bez pratnje, redovnim letom “Er Srbije”.
Konačno su u Haškom tribunalu, koga su osnovale Ujedinjene nacije, shvatili: ne vredi prava-zdrava čoveka dvanaest godina držati u pritvoru i dalje ga, teško bolesnog, mrcvariti suđenjem za ono za šta nije kriv. Za ono što ni tužilaštvu ni sudijama Haškog tribunala nikako nije uspevalo da mu bar delimično dokažu bilo šta onoga za šta su ga optužili. A optužili su ga za verbalni delikt koji je izazvao, po optužnici, etničko čišćenje oko 400 hrvatskih porodica iz Srbije. Za koje nikad nije dokazano da ih je otišlo toliko. Od kojih su mnogi (među njima je bio velik broj onih čiji su pojedini muški članovi otišli kao dobrovoljci u hrvatske paravojne zengovske i policijske jedinice) menjali svoje kuće i stanove za kudikamo bolje kuće i stanove proteranih Srba iz Hrvatske. I optužili su ga za zločine koji nemaju veze s njim. I za još toga su ga optužili. I on je dobrovoljno otišao u Hag.
I koliko god da je Haški tribunal nezavisan, slobodan i samostalan u radu, on je ipak sud Ujedinjenih nacija. Pa je sledom toga nekome došlo do mozga da dalje mrcvarenje doktora Vojislava Šešelja zaista nema smisla. Sad, da li se Haški tribunal njegovim puštanjem na slobodu, bez bilo kakve osude, rešio jednog po sebe gorko zamršenog, često komičnog i tužnog procesa ili su se sudije smilovale, postale toliko humane (u šta malo ko je iole objektivan poznavalac rada tog nakaradno sklepanog tobožnjeg suda nekakve pravde može da poveruje) i pustile ga da se leči na slobodi, u Srbiji, teško je reći.
Samo je činjenica da je on pušten i da je stigao u Srbiju. Radosno dočekan od svojih najbližih, od članova Srpske radikalne stranke, obožavalaca, novinara…
I stigao je, budimo realni, s objektivnom zabrinutošću onih koji se njegovom povratku nisu nadali, koji ga nisu želeli, kojima ni u ovom a ni u bilo kom vremenu nije trebao kao ni treće oko u glavi. Pa su se neki pojedinci iz vladajuće koalicije, pored časnog slaganja oko puštanja zbog lečenja, dali navući svojim neodmerenim izjavama na Šešeljeve ipak provokativne izjave i prilično preteće izjave s prozora… A za pretpostaviti je da će ih biti još.
Ali su se s posebnom ostrašćenošću, sa žuči u svakoj reči i rečenici na sudije Haškog tribunala ustremili u Hrvatskoj, u Bosni i Hercegovini… I haški lobi u Srbiji. Te zašto ga nisu osudili, zbog čega nije kažnjen, zbog čega su ga pustili… najčešća su pitanja.
Tako Ivo Josipović, predsednik Hrvatske, i Zoran Milanović, predsednik Vlade Hrvatske, tužni, žalosni jadikuju upravo na ravni tih pitanja. U stopu ih prati Hrvatska radio-televizija prilozima koji bi trebalo valjda da ilustruju to o čemu se govorilo i govori, a odnosi se na Vojislava Šešelja. Smetnuvši s uma svoje oslobođene generale kojima su zločini dokazani i koji su zbog njih prvostepenom presudom i osuđeni. Da bi u jednom za pravo i pravdu ruglu od drugostepenog žalbenog postupka bili oslobođeni – ni blizu 3.000 ubijenih Srba u “Oluji” sudijama nije bio dokaz. A ni blizu 400.000 poteranih Srba u najvećem i najstrašnijem etničkom čišćenju na tlu Evrope nakon Drugog svetskog rata očigledno ni haškim takozvanim sudijama ni najvišim hrvatskim državnicima ništa ne znači. Naprotiv, u Hrvatskoj se to etničko čišćenje svojih sunarodnika i 3.000 mrtvih Srba danima slavi!
U Beogradu se Sonja Biserko, predsednik Helsinškog odbora u Srbiji i jedna od stalnih “dopisnica” i “glasnogovornica” HRT-a po pitanju pljuvanja po Srbiji i srpskom narodu, oglasila nešto širom izjavom u kojoj se ističe misao tome kako je Vojislav Šešelj simbol etničkog čišćenja. Dakle, tom retko dostižnom srbomrscu (ili, po rodnoj ravnopravnosti – srbomrzici) nisu simbol etničkog čišćenja oni koji su iz Hrvatske, od 1991. do 1995. godine, proterali oko 500.000 Srba, nego je to simbol neko ko je pričao a nije komandovao bilo čime što bi moglo da isteruje odnekud bilo koga, bilo kada. I to je osoba, “dopisnica” Biserko naime, samo da se podsetimo, koja je u procesu pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu, a po tužbi Hrvatske i kontratužbi Srbije, svedočila u korist Hrvatske protiv Srbije. A u Srbiji, u Beogradu, i živi i radi. E, da je obrnuto… I u Zagrebu se taj njen odbor zove Hrvatski helsinški odbor. U Srbiji se ni u ludilu ne sme ni pomisliti da bi moglo srpski…
Pa tu je i obavezna Nataša Kandić, predsednik Fonda za humanitarno pravo, kod nezaobilazne Danice Vučenić u emisiji “Jedan na jedan” Radio-televizije Vojvodine. I tako dalje.
Možemo o doktoru Šešelju da mislimo šta nam je volja, a ovaj autor nikad nije bio ni u bilo kakvom saglasju s njegovim rečima, njegovom ideologijom i onim što je u politici radio, ipak je čovek teško oboleo.
Može se sada oko Šešeljevog dolaska naklapati i ovo i ono, ali tom događaju svakako treba dodati i dvodnevnu posetu albanskog premijera Edija Rame, pa se upitati: Što ta dvojica baš sada – dan za danom? I to ni pun mesec dana nakon što je ovde boravio Vladimir Putin. Može se povodom toga o svemu i svačemu razmišljati. Mada – ima ko će i ima ko mora i o tome da razmišlja.
Ali, velim, čovek je, kažu i haški lekari, a ne samo srpski, teško oboleo. A u kazamatima Haškog tribunala život su skončala, ili im ih je neko skončao, desetorica Srba. S tim da u Hag zbog bolesti nikad nisu ni otišli Franjo Tuđman, Janko Bobetko i mnogi drugi ratni zločinci, kako upravo tako Hrvati nazivaju Vojislava Šešelja.
Tužna je (i ljuta) Sonja Biserko. Za koju je, verovatno, mnogo strašniji zločin etničko čišćenje 400 porodica Hrvata iz Srbije (ako ih je bilo toliko i ako je to uopšte i bilo kakvo etničko čišćenje, ali da je takve retorike bilo, bilo je) u odnosu na zločin etničkog čišćenja 500.000 Srba iz Hrvatske. Ma da su u pitanju jedna porodica i jedna osoba – mnogo je. Ali nije dobro da se ubija istina. A bez istine nema ni pravde.
I posle svega, šta je to u stvari Haški tribunal? Osim što je to sud Ujedinjenih nacija, osnovan da istraži i procesuira zločine počinjene tokom od strane Zapada i takozvane međunarodne zajednice organizovanog razbijanja bivše Jugoslavije. Ko su ti ljudi koji tuže, sude, presuđuju i osuđuju? I videlo se kome – isključivo Srbima. Uz dosledno i više nego očigledno ruganje žrtvama iz redova srpskog naroda.
Osim što je istina da Haški tribunal postoji, sve drugo što on radi je neistina. Jer suditi neistini kao istini i suditi istini kao neistini – istina je Haškog tribunala. Od kojih se i zbog kojih se – istine, neistine, pravde, nepravde, laži i falsifikata – plašim se, za dugo, dugo vremena nećemo pomeriti iz ove jugo-jugoistočnoevropske kaljuge. Da se ne upotrebljava otrcana, neznalačka i podmetačka geografska podela Balkana – kad je Srbija bila na zapadnom Balkanu!?
A puštanje Šešelja iz Haga samo je povod da se bar donekle reaguje na višedecenijsko riganje vatre mržnje iz usta Sonje Biserko i njenih “crnih sestara” na Srbe, Srbiju i na sve što je srpsko. Ma gde ono bilo i ma kako mu bilo.
(Intermagazin.rs)