Dan Pobede je zaista bio istorijski dan. Zapad je po prvi put u istoriji bojkotovao paradu na Dan Pobede u Moskvu, dok su Kinezi po prvi put u istoriji marširali Crvenim trgom zajedno sa Rusima. Nadajmo se da je u pitanju duboko simbolična promena koja ima puno smisla.
Prošlost
Rusija i Kina su izgubile najviše žrtava u Drugom svetskom ratu, dok one države koje bojkotuju nisu izgubile mnogo žrtava (sa izuzetkom Poljske). Međutim, nemaju samo brojke veze sa bojkotom.
Pravi razlog zašto su države SAD, NATO i EU bojkotovale proslavu u Moskvi nije taj što ove države nisu mnogo doprinele pri poražavanju nacističke Nemačke, već zato što one bezuslovno podržavaju nacističku Ukrajinu – državu koja Stepana Banderu posmatra kao nacionalnog heroja, koja smrtonosne odrede OUN i UPA smatra za „herojske oslobodilačke pokrete“ i koji oslobađanje Ukrajine posmatraju kao „sovjetsku okupaciju“. Takođe je činjenica da su angloamerikanci uvek bili neprijateljski nastrojeni prema SSSR-u i da su razvili nekoliko planova koje su želeli da primene nakon Drugog svetskog rata:
Plan „Totality“ (1945): 20 sovjetskih gradova je obeleženo za uništenje pri prvom napadu: Moskva, Gorki, Kujbišev, Sverdlovsk, Novosibirsko, Omsk, Saratov, Kazan, Lenjingrad, Baku, Taškent, Čeljabinsk, Nižnji Tagil, Magnitogorsk, Molotov, Tbilisi, Staljinsk, Grozni, Irkutsk i Jaroslavlj.
Operacija „Unthinkable“ (1945) podrazumevala je iznenadni napad od strane 47 britanskih i američkih divizija u oblasti Drezdena usred sovjetskih redova. To je bila gotovo polovina od ukupnog broja divizija koje su bile dostupne Britancima i Amerikancima u to vreme.
Operacija „Dropshot“ (1949) uključivala je misije u kojima bi 300 nuklearnih bombi i 29.000 visoko eksplozivnih bombi bilo bačeno na 200 meta u 100 gradova s ciljem uništavanja industrijskog potencijala Sovjetskog saveza jednim udarcem.
Sigurno se pitate zašto ovi planovi nikad nisu primenjeni? Odgovor je sasvim očigledan: Zapad se plašio Crvene armije. Šta mislite kako je svim tim gostima sa Zapada kada moraju da gledaju paradu Pobede, prisećavši se kako su nemoćni bili protiv ruske vojske?
Realnost je da je narod Zapada trebalo da prisustvuje Crvenom trgu za Dan Pobede, ali zapadni lideri definitivno nisu. Oni su bili ti koji su se nadali da će Hitler pokoriti Sovjetski savez. Njihov plan, naravno, nije uspeo, ali to je samo povećalo njihovu rusofobiju. Zapravo, vrlo je dobro što zapadnih lidera nije bilo u Moskvi za Dan Pobede i nadajmo se da nikada više neće biti pozvani (iako sigurno hoće).
Sadašnjost
Carstvo haosa i Rusija su u ratu. Naravno, postojanje nuklearnog oružja na obe strane konflikta čini ovaj rat specijalnim. On je 80% informacioni, 15% ekonomski i 5% vojni. Ipak, ne može se poreći da je u pitanju rat, pošto će njegov ishod promeniti sudbinu planete. Donbas i Ukrajina više ne igraju neku veliku ulogu. Ono što je ključno jeste da može da preživi, odnosno pobedi samo jedan od ova dva veoma različita modela:
Zapadni imerpijalistički model Ruski multipolarni model
Jedan svetski hegemon Razvoj uz saradnju
Pravilo jačeg Vladavina zakona
Model jednog društva Poseban društveni model u svakoj državi
Postojanje koalicija koje služe jednoj volji Poštovanje međunarodnog zakona
Sekularizam i relativizam Centralna uloga religija i tradicija
Vojno nasilje kao prioritetno rešenje Vojno nasilje kao poslednja opcija
Vladavina 1% Vladavina 99%
Ideološki monizam Ideološki pluralizam
Supremat bele rase Multikulturalizam
I Rusi i Amerikanci su svesni da se oko ovih modela vodi rat i da nijedna strana ne sme da popusti. Oba ishoda su moguća i mogli bi da imaju velike posledice po ostatak sveta.
To što je kineski predsednik Đinping sedeo pored Putina na ovaj istorijski dan, što je kineska vojska učestvovala u paradi i što se brodovi kineske mornarice nalaze uz rusku Crnomorsku flotu, predstavlja direktnu i moćnu poruku svetu – da Kina u ovoj velikoj borbi drži stranu Rusiji.
Pored Sija i Putina, našao se još jedan važan lider: Nursultan Nazarbajev, predsednik Kazahstana. On je dugo pre Putina činio sve da spreči raspad Sovjetskog saveza, stvaranje i jačanje Komonvelta nezavisnih država i stvaranje Evroazijske ekonomske unije.
Po prvi put u poslednjih 400 godina, Rusija se konačno okrenula ka svojoj prirodnoj ekosferi – Istoku.
U mnogim jezicima i kulturama postoji izraz „Prijatelj se u nevolji poznaje“. Ako uzmemo to u obzir, Zapad nikad nije bio prijatelj Rusije.
Budućnost
Parada Pobede u Moskvi zaista označava preokret u istoriji Rusije. Danas po prvi put u istoriji postoji konsenzus u Rusiji da umesto na Zapad, treba da gleda na Sever (Sibir, Arktik), Istok (Azija) i Jug (Latinska Amerika, Afrika). Neće doći do nekog većeg „razilaženja“ sa Zapadom, pošto će Rusija nastaviti da se nada da će doći do dekolonizacije Evrope. Zapravo, ovaj proces je već počeo u Grčkoj i Mađarskoj, a zakuvava se u Srbiji, Francuskoj, Italiji, pa čak i Nemačkoj. Potencijal za dekolonizaciju Evrope definitivno postoji i Rusija ne bi trebalo da odustane od Evrope.
Drugi veći prioritet Rusije treba da bude približavanje odnosa dva „kontratega“ BRICS-a: Kine i Indije. Tenzije između ova dva giganta predstavljaju stalan rizik i ne mogu se zanemariti.
Rusija takođe mora da pokuša da ojača svoj neformalni, ali veoma realan savez sa Iranom, Sirijom i Hezbolahom. Ovo troje su prirodni saveznici Rusije koji bi u budućnosti mogli da budu deo BRICS-a, pa čak i Šangajske organizacije za saradnju. Iran bi čak mogao da postane i prva država koja nije bila deo Sovjetskog saveza, a koja će se pridružiti Organizaciji za kolektivnu bezbednost i saradnju.
Ipak, jedan od najvažnijih razvoja za budućnost ostaje produbljivanje simbiotskog odnosa između Kine i Rusije, tj. takozvani „Kinesko-ruski strateški savez“ koji podrazumeva ekonomsko, političko i vojno jedinstvo između dve države.
Naravno, ako ne izbije pravi rat između Imperije i Rusije.
Teško da će doći do mirnog razrešenja krize u Ukrajini. Ne postoji ništa oko čega bi se Rusija i nacistički režim u Kijevu mogli dogovoriti. Osim toga, svi indikatori ukazuju na to da će ukrajinska vlada neizbežno napasti Novorusiju. Od tog trenutka, moguća su dva ishoda: ili će Novorusi biti poraženi i Rusija će morati otvoreno da interveniše, ili će pronacisti iz Kijeva biti poraženi, a Novorusi će izvršiti ofanzivu i osloboditi veći deo, ako ne i ceo region Novorusije i Donjecka. Ipak, činjenica je da Kijevska vlada neće preživeti treći poraz.
Zaključak
Kraj Drugog svetskog rata nije doneo sreću i slobodu čitavom čovečanstvu, pogotovo u istočnoj Evropi. Dan Pobede se ne treba slaviti kao pobeda komunizma ili sovjetskog režima, već kao pobeda nad jednim od najužasnijih režima u istoriji. Bila je to pobeda naroda protiv nacista. Takođe, ne može se negirati uloga Staljina i komunističke partije u ovoj pobedi.
Konačno, ovaj dan predstavlja proslavu svih onih koji se i danas opiru pravom „nasledniku“ nacističkog režima – Američkom carstvu – i njegovim globalnim hegemonskim ambicijama i kolonijalnim ratovima.
Srećan bio Dan Pobede!
The Saker (russia-insider)
(Webtribune.rs)