Piše: Miloslav Samardžić
Drago mi je što g. Lazanski završava svoj odgovor istom rečenicom (ovde vidi: prvi tekst Lazanskog, Samardžićev odgovor Lazanskom, odgovor Lazanskog Samardžiću) kao i jednim skoro istim pasusom. Verujem, ako bi polemika potrajala, da bi na kraju razlika bila otprilike kao što je u našim imenima. Gledano s druge strane, razlika je na tom nivou već negde oko 30 godina, jer još od 1980-tih pratim i, kad se ukaže prilika, citiram vojno-političke komentare g. Lazanskog. Za mene je on na tom polju bio i ostao br. 1 na teritoriji bivše SFRJ.
Pomenuti skoro isti pasus odnosi se na navodnu kapitulaciju Jugoslovenske vojske 17. aprila 1941. Da, kao što piše g. Lazanski, zarobljavanjem Vrhovne komande od strane Nemaca ugašena je njena pravna sposobnost i sve što su potpisali njeni predstavnici bilo je pravno ništavno. Dr Smilja Avramov i dr Milenko Kreća pišu: „Akt o kapitulaciji… sa stanovišta međunarodnog prava, smatra se ništavim, budući da ga je potpisao komandant koji je u to vreme već pao u zarobljeništvo…“ (Međunarodno javno pravo, Beograd 2007, str. 658).
RAZLIKA SADA NA NIVOU JEDNOG SLOVA
Isto pišu i Hrvati B. Krizman i J. Tomašavić, dodajući kako i sam fakat da je Kalafatović imao punomoćje za potpisivanje primirja, a ne i kapitulacije, čini dokument o kapitulaciji „nezakonitim“.
Najzad, kralj je 16. aprila iz Atine poslao proglas o nastavku borbe do konačne pobede, što su Zapadni saveznici, kao i SSSR, uvažili, smatrajući da nije bilo kapitulacije, već da je po sredi okupacija, kao privremeni teroristički akt.
Nadam se da se po ovom pitanju razlika sada svela na nivo jednog slova.
Što se tiče ostalih pitanja, počeo bih od fusnota, pre svega za nemačka dokumenta o saradnji partizana i ustaša. Nisam ih naveo samo zbog nedostatka prostora. Fusnota za ono što g. Lazanskog najviše zanima glasi: Vojnoistorijski glasnik, 1-2/2004, Beograd, strana 141, citirano prema: Vojni arhiv Beograd, Fond NOP, K-12, f. 6, dok. 1. Tu je izveštaj Vicka Krstulovića (na slici iznad desno) Titu od 18. januara 1943. da će ustaše podržati komuniste, „samo se boje da ne bi u partizanskim redovima Srbi preuzeli vođstvo i da bi sutrašnja Jugoslavija opet došla pod vođstvo Srba“. Rušinović, Pavelićev izaslanik, toga dana je bio na putu do Tita.
Fusnote, naravno, koristim u svojim knjigama (8.000 u najobimnijoj), ali bih ovde ipak nastavio bez njih. Ukratko: ustaše nisu učestvovale u Bici na Neretvi. Ponavljam da se ustaše i četnici nigde nisu borili „rame uz rame“ protiv partizana, dok partizani i ustaše jesu protiv četnika.
Razumem što g. Lazanski ne veruje da su četnici pobedili partizane na Neretvi. Najjednostavnije je držati se kriterijuma koji on inače koristi u vojno-političkim analizama: pobednik je onaj koji posle bitke ostane na bojnom polju. To su, dakle, bili četnici, potiskujući partizane do kanjona reke Pive, gde su ih 12. maja 1943. s leđa napali Nemci, započinjući tako Operaciju „Švarc“.
GDE SU PARTIZANI NAPADALI NEMCE?
Ipak, čini mi se da je najvažnije ubeđenje g. Lazanskog da se četnici, za razliku od partizana, nisu borili protiv Nemaca posle 1941. godine. Ja tvrdim da je obratno. Zato pozivam g. Lazanskog da navede gde su i kada partizani napadali Nemce (do dolaska Crvene armije septembra 1944)?
Zauzvrat, navodim ofanzivu 18.500 četnika prema Sarajevu i opkoljavanje ovog grada septembra i oktobra 1943. godine. Evo nekoliko nemačkih dokumenata iz Bundes arhiva:
– „Od 04:00 jak napad pomagan teškim oružjem. Napad se pojačao od 07:00 sati. Severoistok Višegrada četnici uzeli. Molim pomoćnu vojsku iz Rogatice. Molim pomoć iz vazduha“ (3. bataljon 370. grenadirskog puka komandi 369. divizije, 5. oktobar 1943. u 09:40);
– „Neophodno hitno dovođenje snaga u područje istočno od Sarajeva. Nemoguće povlačenje bataljona B posebnog puka 1, kao i pojedinih jedinica iz Sarajeva, jer svakog časa može da izbije četnički ustanak u ovom području i u Sarajevu“ (369. divizija 15. brdskom korpusu, 10. oktobar 1943, 12:15);
– “Četnici napreduju prema Mesićima. Mesići pod paljbom topova i bacača granata“ (Isto, 13. oktobar 1943, 11:45);
– „Jači četnički napad bacačima granata i topovima 105 mm na Jabučko sedlo, Mesiće i Rogaticu. Rogatica napadnuta sa svih strana. Divizija se pomera na liniju Pale, Mokro, Sokolac“ (Isto, 13. oktobar u 17:20);
– „Neophodno je da se otpor pojača. U krajnjem slučaju streljati Hrvate koji se povlače“ (369. divizija 3. bataljonu 370. grenadirskog puka, 14. oktobra u 9:15).
Isto tako, voleo bih da vidim spisak gradova koje su od Nemaca oslobodili partizani, opet, pre dolaska Crvene armije? Četnici su oslobodili 20-tak.
Pročitao sam zbornike dokumenata partizanskog Vrhovnog štaba do ovog perioda, to je 12 knjiga od po oko 500 stranica. Tu se ne pominju napadi na Nemce, nema čak ni planova za napad na njih. Štaviše, Tito i Vrhovni štab ne pišu ni da im je borba protiv Nemaca glavni cilj. Uvek se kaže da je glavni cilj borba protiv četnika, dok se borba protiv Nemaca „za sada“ odlaže.
(Pogledi)