Piše: Anatolij Vaserman
Evropljani nas mrze, prenoseći to osećanje sa generacije na generaciju već nekoliko vekova.
Sada se Evropa odnosi prema Ruskoj civilizaciji na isti način kao što se odnosila i pre 200 godina za vreme Napoleonove „evropske unije” i kao pre 74 godine, za vreme Hitlerove „ujedinjene Evrope“.
S jedne strane, poklapanje datuma je verovatno slučajno, jer današnja Evropska unija ne pridaje nikakav poseban značaj tome, što je upravo 22. juna tadašnja „evropska unija”, takođe objedinjena oko Nemačke, napala SSSR.
Pročitajte još:
RUSIJA NE VERUJE ZAPADU: Rusi jačaju istočnu granicu
RUSIJA UPOZORILA POLJSKU I RUMUNIJU: Tamo gde su američke rakete, sravnićemo sve
Za njih, Taj događaj nije toliko značajan, kao ni borbe zbog kojih se tadašnja „evropska unija“ prvo formirala, a potom raspala, jer neke posebne simbolike u ovom datumu oni, očigledno, ne vide.
S druge strane, ovde je sadržaj važniji od forme.
Zaista, fašizam u celini, a nacizam delimično, apsolutno su sastavni delovi evropske civilizacije. I to: deo koji najoštrije razdvaja evropsku civilizaciju od ruske.
Ruska civilizacija, bez sumnje, takođe ima dosta evropske, ali za nas je to prirodno.
Svaka velika civilizacija postaje velika upravo zahvaljujući tome, što prihvata dostignuća drugih civilizacija.
Ali, u isto vreme, naša civilizacija ima neke kvalitativne razlike u odnosu na evropsku, a jedna od njih je to, što je nama ideja kolonijalizma i nacizma organski neprihvatljiva.
A upravo to je bio dovoljan razlog da Evropljani osete da mi nismo oni i da se zato oni moraju protiv nas boriti. Boriti se združenim snagama.
I zato je u takozvanoj Velikoj armiji Napoleona Bonaparte – od šest stotina hiljada vojnika – Francuza bilo samo 150.000 (sam on se kasnije hvalio da u pohodu na Rusiju Francuzi gotovo da nisu stradali).
Na isti način je i invazija 1941. godine sprovedena od strane ujedinjene Evrope.
Zajedno sa Nemcima, na našu zemlju su krenuli Rumuni i Mađari, a nekoliko dana nakon početka rata pridružili su im se Finci, Slovaci i, uostalom, Francuzi, koji su kasnije ponovo poraženi na borodinskom polju.
Rumunija je još i snabdevala nemačku flotu i protivvazdušnu odbranu naftom. Mi veoma dobro pamtimo i to da su francuska i češka odbrambena industrija u to vreme svim svojim kapacitetom radile za Nemce – sve do trenutka dok nisu bili izbačeni sa teritorije tih zemalja.
Rumuni, i sami gladni, voljno su hranili Nemce, kao što su i francuski i poljski seljaci prodavali svoje proizvode upravo Rajhu, a ne svojim zemljacima.
Tako se i danas Evropa odnosi prema ruskoj civilizaciji na isti način kao što je to činila pre 200 i pre 74 godine.
I, bojim se da se odnos prema nama neće promeniti ni za sto godina, osim, ako se naravno, potpuno ne promeni čitav tok istorije.
Odbojnost Evrope prema nama – to je neka njihova civilizacijske karakteristika, to je jasna svest Evropljana da smo kvalitativno različiti od njih upravo u pogledu odnosa prema drugima.
I činjenica da Evropljani ne shvataju koliko je za nas važan datum 22. juna, uslovljena je upravo time što nas oni mrze, prenoseći taj osećaj iz generacije u generaciju već nekoliko vekova. A mi se iz nekog razloga nikako ne možemo naviknuti na to, i svaki put ova nesumnjiva činjenica za nas predstavlja neprijatno iznenađenje.
(Za Fakti.org preveo: Srđan Đorđević)