(na slici: Andrej Kozirjev)
Piše: Petar Akopov
U članku Andreja Kozirjeva objavljenom u The New York Times pod naslovom „Približava se promena režima u Rusiji“, bivši ministar procenjuje da Zapad treba da pokaže odlučnost „u odbrani suvereniteta Ukrajine i uspostavljanju njene teritorijalne celovitosti“ – zato što je to „neophodan uslov ne samo za obuzdavanje agresivnih poteza Kremlja, nego i za uključivanje Rusije u konstruktivan dijalog o širokom spektru pitanja“.
Uz to, Kozirjev praktično osuđuje Rusiju zbog nuklearnog ucenjivanja – odnosno, potpomaže anglosaksonskim pokušajima da našu zemlju predstave kao pretnju čitavom svetu. Na primer, evo kako on tumači reči Vladimira Putina o tome da nas je Zapad svojim postupcima u Ukrajini odgurnuo prema liniji iza koje ne možemo da odstupamo:
„To je bilo više nego samo igra političkog prebacivanja odgovornosti. Njegov odgovor istovremeno je otkrio kako usaglašenu antizapadnu strategiju u kojoj se Zapad pokazuje kao neprijatelj, tako i politiku balansiranja na ivici rata. Skrivena poruka sastoji se u tome što postupci Zapada u maniru koji se ne dopada Kremlju mogu da podstaknu na kritičan odgovor, verovatno, nuklearni“.
Oni koji Putina predstavljaju kao ucenjivača sa nuklearnom batinom odlično znaju šta čine – rade na demonizaciji Rusije sa ciljem da protiv nas okrenu zapadnu i međunarodnu zajednicu. Jasno je da se time bave anglosaksonski stratezi – ali, šta će to bivšem šefu Ministarstva inostranih poslova Rusije?
A, možda, Kozirjev stvarno veruje u to što govori?
Sasvim je moguće, jer – on je tipičan predstavnik one prozapadne, kosmopolitske elite koja je tokom 90-ih došla na vlast. To je bio onaj deo srednjeg sastava sovjetske nomenklature, koji je sa apsolutno antisovjetskom svešću došao tokom 80-ih. Oni su mislili da je to antikomunistička svest, ali pošto su preuzeli vlast pokazalo se, i to po „njihovim delima“, da je antinacionalna. Kozirjev, koji je radio u MIP-u od 1975., kaže da je počeo da se menja posle prvog putovanja u Sjedinjene države i obilaska supermarketa:
„I dalje sam radio u MIP-u, ali što sam se više udubljivao u to čime se bavim, šta je za nas spoljna politika, čime se ona bavi, time je sve to postepeno počelo da se ruši kao kula od karata, i na kraju sam, iskreno rečeno, jednostavno bio antisovjetski čovek. Eto, takav je kompromis, svi su tako radili, i ja takođe“.
Naravno, sve je to laž. Svi „u krugu naših ljudi“ – oni koji su na kraju činili demokratsko okruženje Jeljcina početkom 90-ih, a zatim se iznenada našli na čelu Rusije, Kozirjev, kao i Gajdar, hteli su od Rusije da naprave deo Zapada, da je integrišu u atlantske strukture, pošto su bili uvereni da će to za nju biti bolje. Čak i neuspeh njihovih pokušaja od pre dve decenije (kada je opozvan prvi čovek MIP-a Rusije) nije promenio stavove Kozirjeva.
Naprotiv, 64-godišnji bivši ministar, koji danas živi u Majamiju, uveren je da će Rusija biti saveznik Zapada. Inače, to će se desiti tek posle promene vlasti, jer „danas narod zaista kleči – pred liderom kojeg ne može da smeni“. Međutim, ranije ili kasnije narod će se uspraviti, „u Rusiji je promena režima neizbežna, a možda se već približava“.
Za razliku od Hodorkovskog ili Navaljnog, Kozirjev javno ne poziva na direktan pritisak na rusku vlast. On čak upozorava da „Zapad ne treba da računa na takvu mogućnost (promene režima), tim pre, da to postavlja kao cilj svoje politike“. On smatra da Zapad treba da bude spreman da pomogne ruskom narodu onda kad se on „podigne sa kolena“ da bi mu olakšao put ka stabilnoj demokratiji i ekonomiji“.
U tome se oseća lični bol, jer Kozirjev i mnoge njegove kolege još uvek smatraju – upravo nedovoljnu pomoć Zapada Gajdarovoj vladi 1992. gotovo za glavni razlog neuspeha liberalne vesternizacije Rusije, naravno, u kombinaciji sa otporom starih „sovjetskih“ elita u koje taj isti Kozirjev ubraja i Primakova. Odnosno, ljudi koji su iskreno, ili ne baš naročito, pokušavali da od Rusije naprave mlađeg partnera atlantista (a Kozirjev je otvoreno priznavao da bi smatrao za sreću kad bi Rusija postala nešto nalik na Kanadu), sada upozoravaju Zapad – ne ponavljajte svoje greške, sledeći put pomažite prozapadnim vlastima na pravi način, a ne kao nama.
U neposrednom razgovoru sa dvojicom svojih bivših kolega iz vlade, Avenom i Kohom, u septembru 2011. Kozirjev govori o tome otvoreno:
„Odmah posle puča imao sam višečasovni razgovor sa Bejkerom u Briselu. Mene su 20. avgusta 1991. poslali iz Belog doma sa ovlašćenjem da proglasim vladu u izgnanstvu, ako stvari do toga dođu. Srećom, do toga nije došlo, ali sam se 19.-20. sreo sa Bejkerom u Briselu. Rekao sam mu: „Džejmse, kako ja vidim ovu situaciju? Ona je veoma jednostavna. To je hladni rat – obrnuto“. Desio se Čerčilov Fultonski govor, baš smo o Čerčilu razgovarali, stalno smo se na njega vraćali. Ja mu kažem: „Mi očekujemo od vas da ili Buš, ili ti, ili, ne znam ko tamo kod vas, izgovori Fultonski govor – obrnuto“.
- Da li se zavesa podiže?
- Da. Sovjetski Savez nestaje, u Rusiji su na vlast došli normalni momci, dobri, budale, idioti – ko god da su, ali oni samo žele da budu sa vama na istom mestu. Treba ih podržati, potreban je novi Maršalov plan, ne treba se ni našta obazirati, izdvojiti novac i pomagati nam punom parom“.
Krivicu Zapada zbog toga što nije pružio neophodnu pomoć gajdarovcima, Kozirjev pripisuje Klintonovoj administraciji koja je tada došla na vlast, a oni unutar zemlje nisu postigli uspeh pored ostalog i zato što je Jeljcin izgubio revolucionarni polet:
„Kod Jeljcina se desila velika unutrašnja evolucija – on je počeo da uživa u vlasti, u početku je imao iskreni poriv ka nekakvim promenama, ali te težnje nije imala elita. Tamo su bili, ili politički neutralni ljudi, ili ljudi iz prošlosti poput Primakova. Pripadnici struktura sile bili su potpuno neutralni, hrabri i veoma dobri ljudi, ali bez ideologije i razumevanja onoga šta treba reformisati. U revolucionarnim okolnostima to je veoma pogrešno. Rukovodioci moraju da budu ideološki i politički pripremljeni. Zamenici – ne baš obavezno, oni mogu da budu vojni stručnjaci, takođe i aparat, ali lider mora da bude politički vođa – Trocki. Potrebna je i partija iz koje se mogu regrutovati komesari za kontrolu vojnih stručnjaka, a Jeljcin nije imao partiju“.
Sve je jasno – ispostavilo se da reformatori nisu imali svog Trockog (iako je na njegovu ulogu pretendovao Čubajs) i sve je propalo. Pa i Zapad nije pomogao – ne intervencijom, nego investicijama. O tome da li je Zapadu bilo potrebno da pomaže čak prozapadnom režimu u Moskvi, Kozirjev i ne razmišlja – zašto da ne, ako mi, zapadnjaci, želimo da budemo vaši saveznici?
Na kongresu narodnih deputata u oktobru 1990. (tada je ta funkcija još bila dekorativna, jer je još bio SSSR), pominjući svoju ratifikaciju za ministra spoljnih poslova Rusije, Kozirjev kaže:
„Eto, meni su odmah dali ratifikaciju, od prvog puta, iako sam iznosio tu moju krajnju glupost i rekao otvoreno, prvi put javno: „Demokratska Rusija mora da bude i biće isto onakav prirodni saveznik demokratskih zemalja Zapada, kao što je totalitarni Sovjetski Savez bio prirodni protivnik Zapada“. Ova moja formulacija ostaje ista za sav život“.
Ova formulacija ne samo da ignoriše geopolitičke razlike između Rusije i Zapada – ona je izraz neshvatanja ruskih kosmopolita i nacionalnih interesa Rusije i suštine anglosaksonskog globalnog projekta. Kozirjev još uvek smatra da nismo postali saveznik sa atlantistima samo zato što „nismo postali demokratska zemlja i zato što smo malo nastojali da postanemo pravi, iskreni saveznik Zapada“.
Naši zapadnjaci su takvi – za sve je kriva Rusija, čak i zato što ima svoje nacionalne interese. Inače, sam taj termin nije iz leksikona Kozirjeva. Jevgenij Primakov podsetio je da je prilikom jednog od svojih dolazaka u Moskvu bivši predsednik SAD, Nikson, pitao Kozirjeva o tome kakvi su interesi nove Rusije.
„Jedan od problema Sovjetskog Saveza bio je u tome što smo se mi nekako suviše zaklinjali u nacionalne interese – odgovorio je na to Kozirjev. A sada više razmišljamo o opšteljudskim vrednostima. Ali ako vi imate neke ideje i možete da nam sugerišete kako da definišemo naše nacionalne interese, ja ću vam biti veoma zahvalan.
Da i mi zahvalimo Andreju Kozirjevu zbog toga što nas je podsetio na svoje postojanje i na to – kakvog formata ministra smo izgubili. I na to kako još mnogo toga treba da uradimo da se više nikada takvi stratezi ne bi našli za polugama vlasti.
(Fakti.org)