Piše: Lav Pirogov
Kakvo bismo voleli da vidimo političko vođstvo zemlje: ono koje čuva njene interese ili ono koje brine o moralnoj formi?
U analizi Tolstojeve Ane Karenjine (sa podnaslovom Jedno od najvažnijih savremenih pitanja) Dostojevski podseća na epizodu romana u kojoj pametnica-veleposednik Ljevin posle razgovora sa demagogom Stivom razmišlja o tome da li je on dužan da svoju imovinu razdeli siromašnima i pođe da kod njih radi.
Razmišljajući o tome, veleposednik postupa moralno, piše Dostojevski; međutim, ako bi to učinio, postupio bi glupo i neodgovorno. Ne može se mešati moralno rešenje pitanja sa njegovim istorijskim rešenjem. „Ili je to – beznadežna konfuzija, koja se i sada nastavlja, naročito u teoretičarskim ruskim glavama –.i u glavama nitkova poput Stive, i u glavama ljudi čistog srca, poput Ljevina“.
Dijalektika „moralnog“ i „istorijskog“ principa vrlo je prosta: ako želiš da postupaš moralno – žrtvuj interese. S tim smo spremni da se saglasimo, to je jasno. Ali, kao što se kaže – „suprotno je takođe istina“: istorijski ispravan postupak (na primer, neka politička odluka) tera čoveka da žrtvuje moralni ideal.
Ljevin nema pravo da razdeli zemlju zato što na njemu leži odgovornost za nju. Njegova istorijska obaveza je da upravlja tom zemljom na najbolji način, što „sirotinja“ neće biti u stanju da uradi – recimo zbog ograničenosti svog ekonomskog vidokruga. Upravo zbog toga se toliko dugo u Rusiji rešavalo pitanje ukidanja kmetstva: moralno rešenje bilo je svima očigledno, ali praktično rešenje – kako ukinuti kmetstvo a istovremeno izbeći ekonomske, društvene i političke potrese – zahtevalo je mnogo strpljenja.
Moral ne samo da „zahteva žrtve“ – moral je obavezan da i sam bude žrtva.
Kada se prototip Ljevina grof Lav Nikolajevič, koji boluje od probave, hrani crnim hlebom i kiselim pečurkama, da ne bi greškom pojeo meso, sva težina kasnije brige o hirovitom bolesniku pala je na njegovu suprugu. Da možda ipak nije bilo moralnije pokusati od lekara preporučenu čorbu?
* * *
„Jedno od najvažnijih savremenih pitanja“ naših dana jeste situacija u Ukrajini. Ovde je takođe očigledna „dilema“ između njegovog „moralnog“ i „istorijskog“ rešenja. Moralno rešenje za nas je očigledno: hitno okončanje rata putem nanošenja vojničkog poraza kijevskom režimu. Ne može se više gledati kako u donjeckim i luganskim oblastima ginu mirni ljudi, ginu deca.
Da, naravno, pritom će poginuti jedan broj ruskih vojnika i oficira, naših sugrađana, čiji su životi takođe vredni za pobornike ruskog sveta. Ali stvar je u tome što sami zagovornici „moralnog rešenja“ ne veruju u to da će se Rusija odlučno angažovati u ratu, i zato je njihova pozicija u principu uvek dobitnička: nikakvih ruskih žrtava neće biti, a novorosijske žrtve – postoje. Tako se može bezbolno kritikovati kremaljski režim zbog cinizma i ravnodušnosti prema ljudskim životima.
Ofanzivu, preduzetu od strane ustaničkih snaga, bez direktne ruske podrške, vrlo je teško sprovesti: žrtve su velike, a očigledni taktički ciljevi (kao što je naprimer osvajanje uporišta u oblasti Peski – Avdejevka) nisu ispunjeni. Gnev pristalica „neposrednog okončavanja rata“ samo raste. „Severni vetar, o kome su ponosno cvileli državni propagandisti, pretvorio se u tihi, ali nepristojni zvuk i miris“, piše, na primer, novinar Anatolij Nesmijan, poznatiji kao „El Mjurid“. To je duhovito, zabavno, nema šta.
Međutim, prisetimo se „pravila Dostojevskog“: ako želiš da postupiš moralno – žrtvuj interese; ako hoćeš da zadovoljiš interese – žrtvuj moralni ideal. I hajde da se zapitamo – kakvo bismo voleli da vidimo političko vođstvo zemlje: ono koje čuva njene interese ili ono koje brine o moralnoj formi?
A o kakvim je tu interesima reč? Očigledno o tome ko će na sebe preuzeti teret izdržavanja Ukrajine posle njene vojne i političke propasti. Znamo da od ratova ne profitiraju oni koji u njima pobeđuju. „Evo vam 45 miliona gladnih, ogorčenih, naoružanih i buntovnih stanovnika; plus razorena industrija i čitav kilometar nula inostranog duga – to je vaša nagrada, izvolite!“ Zadatak Amerike i njenih „evrosaveznika“ jeste – svaliti na Rusiju njoj nepodnošljivi ukrajinski teret, proglasiti je za sve krivom i samim tim za sve odgovornom. A zadatak Rusije jeste – da ne bude poslednja, da podeli taj teret sa drugima. Zadatak životno važan i nezamislivo težak. Može li se tu raspredati o moralu?
Kada spasavaju davljenika, uhvate ga za kosu, a ne ispod laktova. Kada umirućem pružaju pomoć masažom srca, često mu slome rebro. I kasnije se zbog toga ne izvinjavaju.
I evo o čemu još razmišljam. Istaknuti zagovornici brzog i konačnog rešenja „ukrajinskog pitanja“, kao po pravilu, nisu glupi ljudi, u politiku su upućeni bolje od mene, čitaoca knjiga. Zašto onda njima nije očigledno ono što meni izgleda tako očigledno? Odnosno, preciznije, zašto oni o tome ne govore, nego ćute?
A možda njihov cilj i nije da se zaustavi stradanje civilnog stanovništva i da dođe do dugo čekanog ujedinjenja ruskog sveta, nego nešto drugo? Na primer, kritika „kremaljskog režima“, bez obzira na povod? Zbog čega tako? I čime ponekad odišu ti zvuci, toliko moralni i plemeniti kad ih čujete?
Preveo Ž. NIKČEVIĆ
(standard.rs)