Piše: Miroslav Lazanski
Može li na nebu Sirije doći do sukoba između ruskih i američkih borbenih aviona? Vesti iz Pentagona o tome da će SAD vojno podržati snage tzv. umerene sirijske opozicije, ne samo novom obukom i slanjem modernog naoružanja, već i američkom borbenom avijacijom, potvrđuju kako nervozu Vašingtona tako i trend sve lošijih odnosa Rusije i SAD. Jer, Rusija je preduhitrila Ameriku kad je nebo Sirije u pitanju. Naime, u času kad je u Vašingtonu već skoro bila doneta odluka o zatvaranju sirijskog neba za sirijsku avijaciju, odluka o „zoni zabranjenog letenja” za avione Bašara el Asada, čime bi sirijska opozicija i snage Islamske države stekle veliku prednost, Moskva je započela sa svojim vazdušnim udarima u Siriji. Sada Amerikanci ne mogu da uvedu „zonu zabranjenog leta” jer bi u tom slučaju morali da se suprotstave ruskim borbenim avionima na nebu Sirije. A to je onda već vazdušni rat. U početku konvencionalan. Putin je preduhitrio Obamu.
No, opasnost od sukoba i dalje postoji. Naime, ako snage tzv. umerene sirijske opozicije, za koje, inače, niko u svetu u ne zna u čemu su to „umerene”, ako raspolažu topovima, mitraljezima i oklopnim vozilima, i ako se, kao i Islamska država, bore protiv armije Bašara el Asada, dakle ako se te snage na terenu nađu pod udarima ruske avijacije, što je sasvim moguće jer Amerikanci odbijaju da pruže Rusima podatke o tim snagama, pa u pomoć „umerenim opozicionarima” priskoči američka avijacija, eto prilike da se sukobe Rusi i Amerikanci. Nisu Rusi slučajno poslali u Siriju i lovce Su-30, ti avioni su tamo upravo da bi u vazduhu štitili aparate Su-25 i Su-24. Dakle, pozornica za vazdušne duele ruskih i američkih aviona već je postavljena, samo da svi glumci još izađu i na scenu. Rusi su već na pozornici, Amerikanci u najavi.
Sedmi oktobar 2015. godine biće zapamćen u vojnoj istoriji kao dan kad je ruska ratna mornarica prvi put u ratnoj situaciji lansirala krstareće rakete daleko od svojih obala i time prekinula dominaciju američke ratne mornarice kao instrumenta politike „topovnjača”. Američki nosači aviona u svojim imperijalnim pohodima dobili su dostojnog protivnika u mnogo manjim i jeftinijim ruskim brodovima, koji ispaljuju krstareće rakete na hiljade kilometara udaljene ciljeve. A do sada su zapadni admirali smatrali da je ruska ratna mornarica, s izuzetkom atomskih podmornica, zapravo obalna flota za zaštitu teritorijalnih voda Rusije. Ruski „tomahavci” iz Kaspijskog mora, kakav šok za Zapad. Šta tek mogu ruski „tomahavci” bazirani na Krimu, ili u oblasti Kalinjingrada? Zajedno s raketama kopnenog baziranja „iskander”?
Raspadom Sovjetskog Saveza jedina oblast u kojoj je ostala ravnoteža snaga između Moskve i Vašingtona bilo je nuklearno oružje. Američki sistem antiraketne odbrane u Evropi preti da tu ravnotežu poremeti, taj sistem omogućio bi Americi da prva gađa nekoliko ciljeva u Rusiji i time Moskvi ostavi izbor ili da ne preduzme ništa, ili da započne totalni nuklearni rat. Upravo zato Rusija razvija strateške konvencionalne sisteme, tako da ne mora da ulazi u totalni nuklearni rat, a može da odgovori Americi. Ruski bombarderi Tu-160 mogu da lansiraju krstareće rakete na ciljeve u SAD i da se ne približavaju američkom vazdušnom prostoru. Ruske krstareće rakete dometa i do 4.000 kilometara mogu da lansiraju i brodići od samo 600 tona deplasmana, kao što smo to videli na Kaspijskom moru. Kako da se na nekom okeanu raspozna brodić od 600 tona sa takvim raketama od ribarskog broda od 600 tona? Jer, linija broda i top na pramcu nije obavezan, a vojni radari se mogu kamuflirati.
Ukratko, rat u Siriji pokazaće na šta je sve spremna Amerika, a na šta Rusija kad je u pitanju njihov međusobni odnos. Vladimir Putin bacio je Amerikancima rukavicu u lice. Ne mislim da bi moglo da dođe do nekog velikog rata između Rusije i Amerike, ali je sasvim moguće da dođe do „sportskih” sudara. I posredno i neposredno.
(Politika)