Piše: Rostislav Išćenko
Najpošteniji, najprofesionalniji i nepotkupljivi ukrajinski tužioci pronašli su dovoljno osnova za sprovođnje istrage protiv članova partije Svoboda. Postoje sumnje da su upravo oni organizovali pucnjavu po zloglasnoj „nebeskoj stotini“ majdana.
Možemo samo zavideti građanima Ukrajine, koji žive pod patronatom takvog pranog sistema, kome je poštovanje slova i duha zakona do najmanjih nijansi, do poslednje tačke – stvar časti, hrabrosti i herojstva.
Pa šta ako je celom svetu bilo poznato da su „mirne“ demonstrante na majdanu poubijale njihove još „mirnije“ nacističke kolege. Tužilaštvo za to nije imalo dovoljno dokaza.
Ono do sada naciste nije ni diralo – već je razrađivalo teoriju prema kojoj je po nalogu FSB (državne bezbednosti Rusije), lično Surkov (Vladislav, funkcioner u Putinovom aparatu) pucao po „aktivistima“. A kada su se pojavili dokazi povezani sa Svobodom – nikakvo nacističko bratstvo nije uspelo da zaustavi profesionalne ukrajinske vršioce zakona. Počeše istrage protiv „heroja“ majdana i „antiterorističke operacije“. Kažnjenici se spremaju da uhapse kažnjenike.
Neki naivni posmatrači, slabo upoznati sa delikatnim mentalnim sklopom prosečnog ukrajinskog naciste, skloni su da ovu iznenadnu principijelnost kaznenih organa kijevskog režima pripišu predizbornoj kampanji. Jer, 25. oktobra u Ukrajini su zakazani izbori, pa navodno manje principijelni nacisti, uz pomoć policijske tiranije, pokušavaju da nadvladaju one principijelnije (a samim tim i popularanije među biračima) naciste.
Ovo je direktna kleveta režima, njegovog kaznenog sistema i jednostavnih, ali krajnje profesionalnih istražitelja i tužioca, koji rade sve moguće da pronađu i privedu pravdi istinske vinovnike masakra na majdanu.
Prvo, Svoboda ima neznatno mali rejting među biračima, i nije neophodono gušiti je zbog izbora.
Drugo, režim je već odavno usavrišio sistem „pravičnog“ prebrojavanja glasova, tako da je američka ambasada znala Porošenkove rezultate na predsedničkim izborima čak i pre nego što se on zvanično kandidovao.
Treće, ovi izbori za Kijev nisu ni toliko važni. Ne bira se ni predsednik ni parlament, već samo lokalne vlasti, koje će (na osnovu poluusvojenih porošenkovskih ustavnih amandmana) u potpunosti zavisiti od šefa države.
Uostalom, ni izlazak na izbore mnogo bolje rangiranog Opozicionog blokau proruskom Harkovu nikoga nije uplašio. Prošlo je bez krivičnih prijava protiv njegovih lidera Dobkina i Kernesa za pucanje po „nebeskoj stotini“. I sa Svobodom (uz dobru volju) mogli su učiniti isto to. Dakle, nije stvar u izborima.
Stvar je u borbi za vlast u ostacima ukrajinske državnosti, ali ne u izborima.
Šta smo mogli da vidimo u Ukrajini u poslednje vreme sa tačke gledišta visoke politike?
U Parizu je Porošenko ne samo obećao Merkelovoj, Olandu i Putinu da neće kršiti minske sporazume, već da će ih i realizovati.
U Parizu Porošenko nije ispunio zadatak koji mu je dodelila Amerika, a morao je da postigne likvidaciju minskog formata.
To se nije moglo odraditi vojnim putem – Kijev nije uspeo da izazove ustanike na napad, a Evropa je jasno naznačila da će ofanzivne akcije ukrajinskog režima tretirati kao čin agresije i da će krivicu za neuspeh minskih dogovora prebaciti na Kijev, sa svim pratećim posledicama. Međutim, rok važenja minskih sporazuma je bio ograničen na 2015. godinu. To jest, 31. decembra minski format se automatski poništava. Da bi zadovoljio Vašington, Porošenko je trebalo samo da sačeka kraj godine.
Šta je zapravo Merkelova rekla Petru Aleksejeviču Porošenku prilikom zajedničke posete Olandu nije poznato, ali za razliku od februarskog Minska, Porošenko se brzo slomio – nije bilo potrebno šesnaest sati, sve je završeno za četiri i po sata. Kijev se obavezao, da će uneti u Ustav izmene usaglašene sa DNR/LNR, da će doneti zakone neophodne za sprovođenje minskih dogovora, da će objaviti amnestiju, a Donbas se zauzvrat obavezao da će odložiti izbore do marta-aprila 2016. godine.
Moguće je da su Porošenko i njegove „talentovane“ diplomate zaista verovali da su sve obmanuli, jer su izbori odloženi, a da ispune svoja obećanja oni nikada nisu ni planirali, o čemu je Petr Aleksejevič govorio odmah po povratku u Kijev. Međutim, ispostavilo se da je u Parizu Porošenko dobio produženje Minska na 2016. godinu. Sada će, minimum do novozakazanih izbora u Donbasu (mart-april 2016.) minski format ostati neprikosnoven. Još jednom se ispostavilo da lenji kijveski izvršioci nisu ispunili zadatke koje je pred njih postavio Vašington.
Ipak, faktor vremena je oduvek igrao odlučujuću ulogu u politici. Sjedinjenim Državama je bila potrebna prilika da već sada igraju aktivnu ulogu u Ukrajini. Za to im je bila neophodna polazna tačka.
Pokušaj ulaska u minski format desio se kada je Keri doputovao kod Putina u Sočiju. Tamo su Sjedinjene Države ljubazno odbijene. Ako se u format ne može ući – onda se on mora uništiti, a umesto njega napraviti novi, ali sada sa svojim učešćem.
Uništavanje minskog formata je bilo moguće nastavkom ratnih dejstava. Kijev se letos spremao za to, ali se nije usudio usled odbijanja EU da da nedvosmislenu podršku, a i zbog direktnih najava Rusije (obajvljenih otvoreno i na svim nivoima) da odgovor na prekomernu agresivnost može biti oslobodilačka kampanja ustanika na Lavov, uz mnogo aktivniju vojnu podršku Moskve, nego što je to bio slučaj do tada.
Druga opcija (sačekati istek roka važenja miskih sporazuma) sahranjena je u Parizu.
To ne znači da su SAD odustale od aktivne igre u Ukrajini. Jednostavno su se pogoršali uslovi igre, a kijevski režim je ponovo prodemonstrirao svoju potpunu nesposobnost da sprovede zadatke koje pred njega postavlja Vašington. I, shodno tome, američka podrška režimu je praktično prestala.
Američki zvaničnici su iznenada primetili u Kijevu prikrivenu korupciju, pa čak i neke nedoslednosti režima u shvatanju klasične ideje o demokratiji.
Ali, glavni događaj se desio na finansijskom frontu. Jer, 23. septembra se iznenada ispostavilo da navodno restrukturirani dug Kijeva nije potpuno restrukturiran, a onda je vlada Jacenjuka „zamrznula“ plaćanje evroobveznica u vrednosti od 500 miliona dolara. Kijev je bio samouveren, nadajući se da će Amerika naći neophodnu sumu ili da će naterati poverioce da odustanu od svojih potraživanja.
Sastanak normandijske četvorke održan je u Parizu 2. oktobra, a već četvrtog oktobra bankrot Kijeva po evroobveznicama je postao svršen čin, priznat od strane međunarodnih finansijskih institucija, osiguravajućih društava i rejting agencija.
Do kraja prve nedelje oktobra se saznalo da će MMF obezbediti prenos Kijevu sledeće tranše kredita od pola milijarde dolara tek u decembru (nije sigurno da će novac dati ni u decembru).
Ukrajinu su skinuli sa finansiranja.
Ako grubo utvrdimo posledice bankrota s tačke gledišta izdržavanja kijevskog režima, njegova vrednost se odmah značajno povećala. Čak je ukrajinski ministar finansija Natalija Jaresko izjavila da će sada Kijevu biti potrebno duplo više novca.
A to znači da bi Sjedinjene Države – da su htele da nastave da izdržavaju Ukrajinu – našle 500 miliona dolara, a ne bi sebe dovele u situaciju u kojoj je potrebno da traže dodatne desetine milijardi.
Osim toga, sa političkog stanovišta, Vašingtonu je bilo pogodnije da pomogne Kijevu dva puta (u septembru i novembru) da plati 500 miliona dolara i da dozvoli bankrot jedino za isplatu tri milijarde Rusiji u decembru. Ovde se moglo igrati na kartu „ličnog mita“ Janukoviču od „agresorske zemlje“ itd. Pravno bi ovo bilo nekorektno, ali propagandno prihvatljivo, posebno za američke političare koji dokaze „ruske agresije“ nalaze čak i na tviteru.
Faktički, 23. septembra, uoči sastanka u Parizu, Kijev su zakačili na udicu potencijalnog bankrota. Nakon toga, kada je Porošenko 2. oktobra izgubio pregovore, već 4. oktobra bankrot je konačno legalizovan, a kijevski režim skinut sa sledovanja.
Istovremeno su Sjedinjene Države nastavile da Ukrajini isporučuju oružje, pa čak planiraju i povećanje isporuka.
Postavimo sebi jednostavno pitanje: oružje isporučuju za rat, a Porošenkov režim je pokazao potpunu nesposobnost u vođenju rata, i šta onda preostaje da se uradi?
Očigledno: mora se menjati režim.
Pri čemu je malo verovatno da će Sjedinjene Države organizovati nasilno smenjivanje predsednika koga su same imenovale. Bilo bi to previše grubo.
Amerikanci su pripremili dva poteza: lišiti režim novca i nastaviti naoružavanje nacista željnih borbe. Bankrot treba dramatično da pogorša položaj širokih narodnih masa – koje ionako imaju mizeran životni standard.
Nezadovoljstvo je zagarantovano.
Nacisti, primivši oružje i ne dobivši od Porošenka komandu za njegovu upotrebu – postaju udarna sila koja pretvara potencijalne demonstracije „praznih šerpi“ u ustanak „naoružanog naroda“.
Dodatni argument za istupanje nacista protiv Porošenka postaće njegov trapav pokušaj da se izvuče, simulirajući ispunjavanje minskih sporazuma.
U leto 2015. godine, videli smo da su čak izričito antidonbasovske promene ustava, samo zato što je zvanična propaganda bila prinuđena da ih servira kao ispunjenje minskih sporazuma, izazvale opstrukciju cele nacističke zajednice koja je išla sve do postavljanja bombe nacionalnih gardista pod Vrhovnu Radu.
Lako je pretpostaviti da će naredne (čak i fejkovane) akcije vlasti u „realizaciji Minska“ (a Porošenko mora da ih preduzme, kako bi Merkelovoj pokazao svoju dobru volju) izazvati još jedan talas nacističke aktivnosti. Zajedno sa iscrpljenošću materijalnih resursa vlasti i padom životnog standarda, on mora dovesti do svrgavanja Petra Aleksejeviča, kome preostaje samo da pobegne (ako bude te sreće kao Janukovič).
Mislim da Porošenko shvata u kakvoj se situaciji našao (mada teško da razume, zašto). U takvim okolnostima, pokušaj policijskog suzbijanja organizovanih nacista i njihovog kompromitovanja u očima stanovništva zbog pucanja na svetu majdansku „nebesku stotinu“ – je logičan preventivni potez.
Pa čak je i Svoboda kao prva žrtva, takođe, potpuno logična.
Upravo Svoboda i u Rusiji zabranjeni Desni Sektor (DS) kontrolišu najmasovnije i najorganizovanije strukture nacističkih militanata. Upravo oni imaju svoje ljude u vojnim strukturama.
Jedina razlika je u tome što je DS napadnut od strane kijevske vlasti kao ilegalna oružana formacija još u proleće-leto 2015. godine. Od tada se on donekle smirio, delimično se legalizujući (u SBU). Osim toga, Desni Sektor je pod direktnom kontrolom Sjedinjenih Američkih Država. Što znači, naredbu za njegovo suzbijanje može izdati samo ambasador Pajet, a on to neće dozvoliti.
Svoboda je, s druge strane, aktiviravši se od leta, pokušavala da popuni desničarsku radikalnu prazninu koju je DS ostavio u javnoj politici. Militanti Svobode zamenili su na ulicama izgubljene u vremenu i prostoru borace DS (iako su to verovatno – jedni te isti ljudi, samo su zastave različite).
Nanoseći po Svobodi preventivni udar, Porošenko pokušava da predupredi opasnost od nacističkog prevrata.
Slučaj „nebeske stotine“ kompromituje radikalne vođe. Osim toga, lista osumnjičenih se može beskonačno produžavati i ne samo na predstavnike Svobode.
Obične borce – „aktiviste“i sve ostale moguće je početi trpati u zatvore, uništavajući na taj način potencijalni komandni kadar uličnih nemira.
Hoće li Porošenko preventivnim akcijama eliminisati pretnju svojoj vlasti sa desne strane?
Teško. On ne smo da je slab i nepopularan – već posle skidanja režima sa inostranog finansiranja, Porošenko nema čak ni minimalne materijalne resurse, kojima je ranije uspevao da kupi lojalnost onih koje nije mogao da na nju primora.
Njegov pad može odložiti zvanična, nedvosmislena, javna podrška SAD, ali, sudeći po ponašanju Obame u UN, Porošenko se na nju ne može previše osloniti.
Da, i na kraju krajeva, čak i ako Petru Aleksejeviču uspe da slomi Svobodu kao politička snagu, desetine hiljada do zuba naoružanih nacističkih boraca neće tek tako nestati, a njihov odnos prema Porošenku će se samo pogoršati.
Političku pozadinu, koja će im dati obeležja i lidere, oni mogu uvek da nađu – samo ako potraže.
(za Fakti.org preveo: Srđan Đorđević)