Svet, poredak i civilizacija koju poznajemo suočeni su sa novom pretnjom. Posle rušenja ruskog putničkog aviona sa 240 putnika, terorističkih prepada u Bejrutu i Parizu, čak i ozbiljni političari, poput francuskog predsednika Fransoa Olanda, počeli su da govore o „trećem svetskom ratu”. Iz straha da će protivnik ponovo udariti, u Francuskoj je proglašeno vanredno stanje, službe bezbednosti svih zemalja podigle su stepen pripravnosti, a sve pokazuje da je, posle bezmalo deceniju i po zapadnog „rata protiv terora”, terorizam opasniji i jači nego ikada.
Ali ko je u stvari protivnik? ISI, ISIS, IDIL, ID – skraćenice za Islamsku državu Iraka, zatim Islamsku državu Iraka i Sirije (u drugoj varijanti Iraka i Levanta – transnacionalnog regiona u priobalju Mediterana) i, na kraju, samo Islamsku državu – najčešća je adresa, ali o čemu je, u stvari, reč? Da li o kvazidržavi ustrojenoj kao teroristička organizacija ili o terorističkoj formaciji koja pretenduje da je država.
Konsenzus eksperata jeste da je reč i o jednom i o drugom, mada je suština nešto treće. U svakom slučaju, konfuzije oko suštine ID ima tamo gde ne bi trebalo da je bude. U tom pogledu karakteristična je i često citirana izjava američkog general-majora Majkla K. Nagate, komandira specijalnih operacija Centralne komande SAD, koji je u decembru 2014. izjavio sledeće: „Mi još ne razumemo taj pokret, a dok to ne učinimo, nećemo moći da ga porazimo”.
Slično je rekao i za ideologiju ID: da je ne razumeju. Da li su u međuvremenu nešto naučili? Ne bi se reklo, sudeći po tome što vrhovni komandant oružanih snaga SAD Barak Obama ostaje pri svojoj definiciji da je „ISIS čisti terorizam i ništa drugo”.
Kao mali doprinos razumevanju novih (i drugačijih) džihadista, evo njihove najkraće istorije. ISI – Islamska država Iraka – postojala je od oktobra 2006. do aprila 2013, kada je „rebrendirana” kao ISIS – Islamska država Iraka i Sirije (poslednja reč se tumači i kao „Šam”, što je staro arapsko ime za ono što se na Zapadu označava kao Levant). Konačno, u junu prošle godine, ime je skraćeno samo u Islamska država, što je bila i svojevrsna politička poruka.
Pre pokušaja da se objasni šta ID jeste, treba precizirati šta nije. Nije prerušena niti promenjena Al Kaida, iako je začeta u njenom okrilju, posle osmogodišnje američke okupacije Iraka, tog, po Obami, „glupog rata”, koji je Ameriku koštao više od hiljadu milijardi dolara i demontirao nekadašnji despotski, ali stabilni režim Sadama Huseina, a čije su šire posledice destabilizacija i „decivilizovanje” celog regiona.
Organizacija, ideologija…
Dok je Al Kaida globalna teroristička mreža za organizovanje spektakularnih terorističkih napada na zapadne države, od kojih je najefektniji i najdramatičniji bio onaj na Njujork i Vašington – i neka vrsta avangarde globalnog džihada, muslimanskog svetog rata protiv nevernika – ID je nešto mnogo veće: sebe vidi kao vrhovni verski, politički i vojni autoritet svih oko 1,6 milijardi vernika islama.
Razlog za konfuziju oko prirode Islamske države jeste u njenoj brzoj i dramatičnoj transformaciji od jedne od mnogih sunitskih pobunjeničkih grupa koje se bore protiv američke okupacije (i sa njom uspostavljene šiitske dominacije) u Iraku, do organizacije koja je od januara do juna prošle godine zauzela teritoriju dimenzija Velike Britanije (otprilike tri Srbije) i na njoj uvela svoja pravila i administraciju, koja neposredno utiče na živote oko sedam miliona ljudi (2,5 miliona u Siriji i 4,5 miliona u Iraku).
Islamska država je time ostvarila istorijsko postignuće: izbrisala je stogodišnju granicu koju su povukle kolonijalne sile, čime je postala značajan faktor geopolitike ne samo u regionu Bliskog istoka, nego i izazivač postojećeg globalnog poretka, pred kojim je nemoćan i njegov predvodnik, Amerika, ali i druge sile, poput Irana i Rusije (čija se intervencija u Siriji proglašava za postignuće, iako je još daleko od toga).
Ni ideologija ID nije možda tolika misterija kakvom se čini. U najkraćem, ona je, proglasivši se „kalifatom” (ili „halifatom”), i imenovanjem njenog vođe Abu Bakr al Bagdadija za kalifa, pa prema tome i zakonitog naslednika Muhameda, potvrdila da je njena ambicija da od celog sveta napravi „čistu” (pravovernu) islamsku državu, zasnovanu na principima doslovnog tumačenja Kurana.
To, kako pokazuju snimci brutalnih pojedinačnih i masovnih pogubljenja zapadnih novinara i drugih talaca, podrazumeva i beskompromisnu primenu božanskog zakona islama – šerijata. Ono što promiče pažnji, pritom, jeste da su na meti ne samo nevernici, nego i muslimani koji su „otpadnici”, samo zato što ne nose brade, konzumiraju alkohol, nose zapadnu odeću, pa čak i ako učestvuju na političkim izborima, makar na njima glasali za kandidata muslimana.
Ideologija ID podrazumeva i pravi genocid nad oko 200 miliona pripadnika šiitskog ogranka islama – onih koji su se u dogmatskom sporu oko toga ko su pravi naslednici osnivača vere, sa stanovišta većinskih (90 odsto) sunita, našli na pogrešnoj strani. Šiiti imaju svoju državu – Iran, većina su u Iraku i vladajuća manjina u Siriji.
ID, dakle, ima cilj da svet „pročisti” tako što će nevernike pobiti ili podjarmiti. Hrišćanima će, doduše, životi biti pošteđeni ako se potčine i plaćaju specijalni porez. Ponovo će ozakoniti ropstvo, a žene vratiti tamo gde im je mesto (isključivo u kući).
Nafta, „kalašnjikovi” i „tojote”
Reč je, dakle, o svojevrsnom geopolitičkom terorizmu, a ID od Al Kaide razlikuje i način na koji se finansira. U početku, to su bile donacije bogatih Arapa iz zemalja sa sopstvenim interesima i kalkulacijama u regionalnoj preraspodeli moći ali, postajući kvazidržava, ID je razvio i svestrane mehanizme finansijske samodovoljnosti.
Osnovi izvor prihoda je nafta: ID kontroliše 60 odsto sirijskih naftnih kapaciteta i sedam velikih nalazišta u Iraku. Prodaje ih preko posrednika, najčešće krijumčara, a mušterija (zbog cene niže od tržišne), ima napretek (među njima je i režim Bašara Asada). Procene su da od toga prihoduje između jednog i tri miliona dolara dnevno (Pentagon je tek prošle nedelje na spisak meta svoje avijacije stavio i kamionske konvoje koju prevoze tu naftu).
Svoju kasu Islamska država je popunila i poharom banaka u gradovima koje je okupirala (tako su ispražnjeni sefovi pokrajinske centralne banke u Mosulu). Sem toga, njeni borci pljačkaju i svojim komandama dostavljaju i nakit i antikvitete, a prihodi se ostvaruju i prodajom u osvojenim područjima zaplenjenih automobila i mašinerije. Administracija ID oporezuje sve ekonomske aktivnosti, dok u zapadnom Iraku naplaćuje putarinu na tamošnjoj veoma prometnoj saobraćajnoj infrastrukturi. Naravno, prihodi se ostvaruju i od ucena za otete taoce – opet je reč o milionima dolara.
Sve u svemu, reč je o složenom finansijskom i fiskalnom mehanizmu, a prema tvrdnji mesečnika „Atlantik”, finansijska administracija SAD nije u stanju da proceni ukupne prihode i rashode ID – niti, za razliku od uspešnih operacija te vrste protiv Al Kaide – da na njih utiče.
Nije, međutim, misterija kako se ID (sasvim solidno) naoružao. Reč je najpre o oružju – od „kalašnjikova” do tenkova – otetom od poraženih iračkih jedinica koje su opremili Amerikanci. Dobar deo „letalne” pomoći Zapada pobunjeničkim grupama u Siriji takođe je završio u arsenalu ID, a zanimljivo je da se u izveštaju o borbenoj gotovosti ID, koji je pre tačno godinu dana pripremljen za Savet bezbednosti, konstatuje da su mu rezerve oružja i municije dovoljne za naredne dve godine.
U tom izveštaju konstatuje se i da ID ima tenkove T-55 i T-72, američke „hamvi” transportere, protivavionsku artiljeriju srednjeg dometa, uključujući i rakete tipa „stinger”, koje se ispaljuju s ramena (inače ključno oružje kojim su mudžahedini krajem osamdesetih godina 20. veka proterali Sovjetski Savez iz Avganistana). Analizirano je i poreklo „znatnih zaliha municije”: proizvedena je u SAD, bivšem Sovjetskom Savezu, SAD, postsovjetskoj Rusiji i – Srbiji (ali se ne navodi kako je stigla do ID).
Objašnjeno je i otkud novim džihadistima ganc novi kamioneti „tojote”, kojima paradiraju (pošto je „Tojota” demantovala da je ID njena mušterija). I oni su stigli najpre u Siriju, kao „neletalna” pomoć Zapada pobunjenicima i završili u formacijama ID.
Silom i obzirom
Uprkos svojoj brutalnosti, rigidnoj ideologiji i ekstremizmu, Islamska država je privlačna mnogima: u pomenutom izveštaju za Savet bezbednosti konstatuje se da je u redovima njene vojske najmanje 15.000 dobrovoljaca iz oko 80 zemalja. To se objašnjava efektnom propagandom i umešnim korišćenjem novih komunikacionih tehnologija (društvene mreže). Mnogi su tamo otišli u potrazi za avanturom, željom da nečemu pripadaju, a među mamcima je i seks: za svoje borce ID obezbeđuje partnerke, koje su ili dobrovoljke ili na to prinuđene, pa čak i porobljene. Važno je napomenuti i da se u formacije ID, po pravilu, ne odlazi s povratnom kartom.
Ono što je utešno, jeste da nijedan od suseda – i nijedna država sveta – nije priznala ID. I da prema njemu odbojan stav ima većina muslimana u svetu, sudeći prema rezultatima istraživanja renomiranog „Pju istraživačkog centra”, sprovedenim u maju i aprilu ove godine u 11 zemalja. Ali je činjenica i da su mnoge države, uključujući i muslimanske susede, svojim činjenjem ili nečinjenjem doprinele usponu ID.
Da je reč o novoj, drugačijoj i opasnijoj džihadističkoj pretnji, nema sumnje, ali kako joj se suprotstaviti? Zapadni lideri, uključujući i predsednika Obamu, izgleda da su svesni rizika eskalacije i verodostojnosti procene da su i najnovije terorističke diverzije ID samo sredstvo da se isprovocira nova američka (ili njom predvođena koaliciona) intervencija. ID, s dobrim razlogom, smatra da bi to bio poduhvat od više godina, pa možda i decenija, i da bi od tog sukoba dugoročno profitirao.
Sem toga, za novog protivnika ne važe stare metode. Za borbu protiv Al Kaide pokrenutu posle 11. septembra 2001, u Americi je u minulih 14 godina stvoren mamutski vojnoobaveštajni kompleks koji, kako je to izneo „Vašington post”, proizvodi, ni manje ni više, nego oko 50.000 bezbednosnih izveštaja i analiza godišnje. Bredli (Čelsi) Mening i Edvard Snouden, u ulozi „zviždača”, otkrili su nam i svestrano prisluškivanje koje je dovelo do praktičnog ukidanja nekih građanskih prava i sloboda, kao i obesmišljavanja privatnosti. Sve u ime bezbednosti i sprečavanja novih diverzija, što je, kako je to ubedljivo pokazano 13. novembra, bilo uzaludan posao.
S druge strane, ono što je na Bliskom istoku – u Iraku, Siriji i Libiji – porušeno, teško da će biti uskoro popravljeno: uspon ID je samo račun za nepromišljenu zapadnu osionost. Suprotstavljanje novim džihadistima zahtevaće takođe upotrebu sile, ali ovog puta sa mnogo više obzira, uz stvaranje širokog fronta i jasnog i pravednog cilja. Što nije posao za nekoliko meseci ili godina, već, najverovatnije, za celu generaciju.
(Politika)