Piše: M. Kordić
Po „demokratskom“ zahtevu vlasti iz Vašingtona i Brisela doneli smo zakon po kome država mora da izađe iz svih štampanih i elektronskih medija. Da se oslobodi bilo kakvog uticaja na medijske kuće, institucije, preduzeća, javne servise i ko bi ga znao kako se to sve ne zove.
Ako želimo da ostanemo na putu koji vodi ka Evropskoj uniji, a slušajući i posmatrajući ovu vlast kako se trudi da nas što brže vodi – želimo, država je morala to da ozakoni. Od vrha do dna. Ili obrnuto, svejedno. Pa je nešto uspela i da proda. A s jednim brojem još se muči, nateže. Trenutno nema zainteresovanih. Ili im je preskupo.
Dakle, država mora da se skloni iz i od medija. Što dalje – to bolje. I njih, medije naime, odnosno te kuće, ta preduzeća mogli su da kupe svi oni koji su poželeli i koji su, podrazumeva se, imali i imaju para. Ispalo je i ispada da vlasnik nekog šleperskog ili pekarskog preduzeća može da bude novi vlasnik, direktor i glavni i odgovorni urednik televizije ili novina u bilo kom gradu ili bilo kojoj lokalnoj samoupravi.
To je, eto, još jedna oblast iz koje je država morala da se povuče. Pored fudbala i sporta uopšte, iz kulture se odavno povukla, obrazovanje je prepustila Bolonji i „bolonjcima“, vojsku je prepustila onima koji su je reformisali i koji su joj istopili one silne tenkove i ostala artiljerijska oruđa, kao i bezbrojne duge i kratke cevi u visokim pećima Ju Es Stila u Smederevu… Za najveći broj nevladinih organizacija država ne sme ni da upita: ko ih finansira, kako i šta rade, kome polažu račune, finansijske izveštaje, kome plaćaju poreze…
I država je ozvaničila, ozakonila u stvari, da građani moraju da plaćaju taksu od 150 dinara mesečno Javnom servisu. Odnosno za funkcionisanje Radio-televizije Srbije. Jer taj Javni servis je vlasništvo građana Srbije. Kako se on sam uporno predstavlja.
E, sad mi nije jasno: ko je građane pitao da li pristaju da budu vlasnici tog Javnog servisa? ako se država povukla i povlači iz Javnog servisa, ko će kontrolisati njegov rad, njegovu uređivačku politiku, njegove finansije? kome će taj Javni servis odgovarati? I tako dalje. Jer ovi što bi trebalo to da rade – građani, njegovi vlasnici – nisu ih birali niti bilo ko njima odgovara. I ako država ne sme da ima bilo kakav uticaj na medije, pa i na Javni servis, otkud joj pravo da ozakonjuje ono što bi građani trebalo da plaćaju!? I kako baš 150 dinara?
Naposletku, hoće li urednici medija u Srbiji morati da trče po svoje uređivačke politike, strategije, orijentacije, mišljenja u američku ambasadu i ambasade članica Evropske unije? Kao, verovatno, urednici Slagalice na Javnom servisu? Jer ta se Slagalica više ne može zamisliti bez bar dva pitanja, bez dva-tri pojma u Asocijacijama koji se ne odnose na Ameriku. Rusije, Kine, Indije, Japana… gotovo da nema. Veoma je važno za opštu kulturu građana Srbije da znaju za nekakvu glumicu u nekom starom američkom filmu za koji je malo ko, osim istoričara filma i drugih filmskih delatnika, ikad čuo. A za reku Brzav dvojica takmičara iz Srbije, fakultetski obrazovanih, nisu uopšte čuli.
Državi bi bilo mnogo bolje da ne ozakonjuje ono na šta nema bilo kakav uticaj! A tome u prilog ide i izbor generalnog direktora našeg Javnog servisa i izbor njegovog Upravnog odbora. Nisu u pitanju slobode govora, nezavisnosti i gušenja takozvanog istraživačkog novinarstva. Mnogo je toga što je u pitanju. Mada se ni s mešanjem države ne sme preterivati. Poljska je očigledan primer ozakonjenja ovoga drugog.
A opet, za pronalaženje one zlatne sredine sposobnih ovde, za sada, nema. A u prazan prostor uleću veoma vešti sa svojim sadržajima, pričama, „slobodama“, nezavisnostima“, „istraživanjima“…
I „demokratskim“ zahtevima, naravno.
(Intermagazin)