Piše: Ratko Dmitrović
Hrišćanstvo, katolicizam i pravoslavlje pre svega, trese unutrašnja muka u vidu smanjenja broja sledbenika (posebno se to odnosi na katolike), svet je u globalnoj prekompoziciji, ruše se stare i podižu nove imperije, deo islama dobio je formu i izraz kakve nikada pre nismo videli; gledamo pobunu planete Zemlje, koja će, nastavi li se ovako, dovesti do uzgoja banana u Vladivostoku i letovanja na Grenlandu.
Više nego dovoljno razloga da sednu i pogledaju se u oči prvi čovek Vatikana i patrijarh pravoslavne Rusije, koliko god to doskora izgledalo kao fantastika.
Taj susret, kako god da ga predstavljaju, inicirao je Vatikan, iz sopstvenih interesa i ciljeva, razume se. Pre nekoliko godina (tačnije, 2008) iz palate sa Trga Svetoga Petra u Rimu puštena je informacija da je, prvi put u istoriji monoteističkih religija, muslimana više nego katolika.
Od tada smo registrovali nekoliko važnih događaja i procesa koji su ubrzali sastanak pape i ruskog patrijarha: u Evropi sve izraženije osipanje katolika, s tendencijom njihovog prelaska na islam; neočekivano veliki rast broja muslimana u Evropi, eskalacija islamskog terorizma na tlu Starog kontinenta; događaji u Ukrajini; rađanje Islamske države i njeno otimanje svakoj kontroli; seoba naroda s područja Iraka, Sirije, Avganistana u zemlje Evropske unije… Sve ovo ide na štetu Katoličke crkve, a ništa u njenu korist.
Vatikan je svestan da se ne može nositi s gornjim izazovima bez partnerstva s „pravoslavnom braćom“. Za globalnu bitku Rusija je presudna, za deo te bitke, ovaj na Balkanu, važna je Srbija. Otuda pomirljivi tonovi prema pravoslavcima, otuda indirektno priznavanje poraza u Ukrajini (Krim skoro niko više i ne spominje), otuda stav Vatikana da ne prizna nezavisnost Kosova i Metohije, iako je 1991. prvi priznao samostalnost država nastalih na ruševinama Jugoslavije.
Istorija nas uči, preko bezbroj krvavih lekcija, da se Vatikanu ništa unapred ne može verovati. Za razliku od pravoslavaca, njihovih autokefalnih crkava, Katolička crkva ima jasno određena misionarska područja širom sveta i taktiku delovanja na njima. To delovanje je neraskidivo vezano uz materijalna dobra, interese države Vatikan.
Želi se reći da iz susreta u Havani pravoslavne zemlje, pre svih Rusija, nakon dugo vremena, u stalnom trvenju i podmuklom sukobu s Katoličkom crkvom, mogu da pribeleže neki uspeh.
A Kremlj? Tu nema nikakve sumnje: patrijarh Kirilo došao je u Havanu s blagoslovom Vladimira Vladimiroviča Putina.
(Večernje novosti)