Piše: Branko Pavlović
Pored nove političke situacije nastale pobedom Sirize u Grčkoj, postoje i dodatni problemi koji potresaju Evropsku uniju, a tiču se Francuske, Nemačke, Velike Britanije, ali i manjih članica kao što su Mađarska, Slovačka, Češka,Slovenija.
Kada kažem da je reč o problemima, onda mislim iz ugla opstanka EU. I svi će se oni zaoštriti i ubrzati u ovoj godini. Krenimo redom.
Jug EU
Pobeda Sirize na velika vrata postavlja seriju pitanja,koja daleko prevazilaze granice Grčke , na koje EU nema racionalan i istovremeno za građane prihvatljiv odgovor:
1. Dokle više primena mera štednje?,
2. šta je svrha tih mera?,
3. zašto se uporno i u ogromnoj meri favorizuju banke?,
4. da li građani na izborima uopšte mogu da o bilo čemu odlučuju, a da je to od suštinske važnosti ili je sve samo farsa?,
5. šta znači zajedništvo ako nema solidarnosti?,
6. zašto se ne stane na put strahovitom raslojavanju društava, na one malobrojne koji su sve više bogati i sve veći broj ostalih građana koji su sve siromašni?,
7. kako je moguće da u samim vrhovima moći, pre svega finansijskim , niko ne odgovara za masovno kršenje zakona i finansijske štete koje se mere hiljadama milijardi evra?
Bespogovornost koju EU zahteva od Grčke, u odnosu na zahteve koje joj diktira, ne proizlazi iz prirode problema koje se ne može rešiti drugačije, nego upravo iz toga što su stvarni odgovori na postavljenja pitanja takvi da se ne smeju nikako razotkriti. Svaka ozbiljna rasprava bi, pre ili kasnije, do tih odgovora došla i zato rasprave ne sme biti. Zamisli te kada bi građai EU čuli:
- štedeće se dok se na ime dugova ne preuzmu svi vitalni resursi dužnika,
- samo je bankarski interes ono što efektivno štiti EU,
-ne mogu građani da odlučuju o bitnim pitanjima na izborima,
-nema nikakve solidarnosti unutar EU- postoji ekskluzivni klub moćnih, pa onda onih kojima se dozvoljava da ponekad privire u njega, pa sledeći u kome su batleri, pa onaj koji se sastoji od kadidata za batlere, pa provincija koja ni ne zna gde je klub, pa teška provincija, pa Hrvatska,Rumunija i Bugarska, a onda dolazi rangiranje kandidata, među kojima je „ u samom vrhu“ tu odmah iza Crne Gore, Srbija, kojoj se naravno svi dive, a u pauzi divljenja joj zavide jer ima Vučića za predsednika vlade.
Svi odlučujući faktori u EU, ne samo da ne rade ništa na smanjenju jaza između siromašnih i bogatih, nego zaoštravaju stvari tako što svoju politiku do te mere podređuju finansijskim vrhovima da to direktno pogađa i druge bogate u realnom sektoru privrede.
Potpuna, ali doslovno potpuna neodgovornost finansijskih oligarha na zapadu, pa i u EU, je brutalan dokaz da zakon ,ne da nije isti za sve (on to nikada realno i nije), nego su vrhovi moći otvoreno iznad i izvan zakona.
Problemi su tako veliki da se pobedom Sirize više ne mogu gurnuti pod tepih. Nije više reč o „lešu u ormanu“, nego o masovnim finansijskim gorbnicama i sva izgovorena pitanja u demokratizovanoj Grčkoj struje Evropom i naročito plodno tle imaju u Italiji, Španiji, Portugalu i Kipru.
Jug se diže i traži odgovore. To je 120 miliona ljudi. Teško da će „ultimatum“ Grčkoj biti odgovor koji će ih zadovoljiti. Pre se čini kako će nadolazeća represija EU prema Grčkoj samo dovesti ceo proces do eksplozije.
Veliki u EU
Francuska, najvećim delom sasvim nezavisno od pobede Sirize, ima lepezu svojih problema koji je dovode do preispitivanja položaja Francuske i u evrozoni i u EU. Francuska ima strukturne ekonomske probleme značajnih razmere i veoma komplikovanih za rešavanje ( sve ovo govorim u odnosu na Nemačku).
U Francuskoj je oko 40% građana na parlamentarnim izborima glasalo za partije koje su evroskeptične, a sada postoji naravno dodatni argument „ ako mogu Grci, valjda možemo i mi Francuzi da uzmeno stvar u svoje ruke“.
Postoji značajna tenzija na verskoj osnovi. Postoji tenzija na realciji imigranti- „starosedeoci“.
I da nema spoljnih uzroka, unutrašnji odnosi u Francuskoj su takvi da sami za sebe mogu da sruše evrozonu.
Činjenica je da će štamapnje para koje je preduzela Evropska centralna banka i politika obaranja vrednosti evra pomoći posustaloj privredi Francuske i verovatno dovesti do smanjenja nezaposlenosti (kod Vučića je to 7% odmah bez bilo kakvih mera, a kod njih možda 2% za godinu dana), ali sve je to nedovoljno za smirivanje ukupnih političkih odnosa.
Nemačka je sebe dovela u tešku situaciju odlukom da sledi SAD u politici prema Rusiji, povodom Ukraine.
Bez obzira što će mere koje su primenjene krajem 2014.dovesti do ublažavanja ekonomskih šteta nastalih zaoštravanjem odnosa sa Rusijom, to za realna sektor privrede nije uteha, zato što oni znaju da ne mogu na srednji rok na tim osnovama da zadrže konkurenciju i ne mogu ralno da nadoknade gubitak tako značajnog tržišta kakvo je Rusko.
Pored toga, sve što su Nemci postigli štedeći i investirajući gotovo 20 godina, drugi će delimično nadoknaditi štampanjem para. Teško će to birač u Nemačkoj prihvatiti.
Narastajuće političke tenzije unutar Nemačke, samo su eho teških sukoba između privrednih struktura i vladajućih političkih grupacija. Tome treba dodati i nužno podizanje pitanja položaja nacije, na tim istim osnovama.
Kratko dodatno objašnjenje. Problem „jeftinog evra“ je u tome što je onda za investitore koji raspolažu dolarima idealna prilika da sve što je dobro u evrozoni kupe. To dalje znači da se strateške kompanije moraju braniti intervenciojm države, što stvara nezadovoljstvo kod svih koji su bez takve zaštite. Ono što je međutim najveći udraca je odliv mozgova. Plate u dolarima odjednom postaju 20% veće i zato se, niti može dugo ostati u zoni jeftinog evra, niti sme dodatno smanjivati njegova vrednost.
Jednom izgubljena pamet je najgore što se može Francuskoj i Nemačkoj (naravno i bilo kome drugom) dogoditi i zato se sa primenom tih mera mora biti dodatno oprezan. Naravno, istovremeno ove mere, to je nešto što se opravdano redovno ističe, podstiču neodgovorno ponašanje, naročito banaka, pa to sada ostavljam po strani pretpostavljajući da većina čitlac to već ima u vidu.
U Britaniji je problem u tome što su oni ispucali ceo arsenal mera i privremeno dobili zadovoljavajuće rezultate, ali su u međuvremenu tenzije narasle toliko da je bilo nužno falsifikovati rezultate referenduma u Škotskoj i obećati ustavne promene cele državne strukture, na jednoj strani, a na drugoj su veoma ojačali zahtevi za izlazak iz EU. U toj situaciji, da bi odneli pobedu, vladajaći konzervativci sami moraju da sve više postavljaju pitanje opravdanosti ostanka britanije u EU i na taj način dodatno diskredituju samu EU.
Mali u EU
Orban u Mađarskoj najbolje pokazuje stvarni položaj provincije u EU. Sve što smisli kao meru za razvoj Mađarske i napredak Mađara je zabranjeno pravilima EU. Pošto on ima veliku podršku upravo zbog toga što želi da Mađarima bude bolje, politika koju vodi, kako bi tu podršku zadržao, nužno ga okreće strateškim protivnicima EU-Kini i Rusiji. A kada na toj osnovi dogovori nešto što je za Mađarsku dobro, kao nuklearne elektrane sa Rusijom, onda sledi brutalna zabrana dogovorenog iz Brisela.
Ta tenzija, između nacija potpuno blokiranog razvoja i vrhova EU će ubzano rasti. Zahtevi prema centru će biti sve oštriji, brojniji i veći. Ako se tome pridruže građani Rumunije i Bugarske ( rušenjem sadašnjih političkih garnitura na vlasti) onda je to grupacija od oko 70 miliona ljudi.
Kada svemu ovome dodamo strahovite spoljne uticaje: SAD ( mada je sporno da li je u slučaju Amerike reč o spoljnjem uticaju ili o njihovim raspoređenim ljudima unutar insitiucija EU i država članica), Rusije i Kine, ali i Turske i arapskih zemalja, onda je slika problema koji se svi do jednog ukrštaju u ovoj godinu u EU, još monogo složenija, teža i teško rešiva.
Nekoliko stvari se čini sasvim izvesnim:
a) Evropska unija, onkava kakvu je poznajemo danas, ne može preživeti ovu godinu,
b) Evropska unija ne može nekim kontrolisanim procesom preći u sledeću fazu, tipa „ da, to će biti EU sa dve ili tri brzine“ i sličnim opsenama,
v) sadašnji sistem je neupravljiv i zato neodrživ,
g) nužno je jačanje nacionalnih država i u tom kontekstu povratak izvornom značenju demokratije,
d) raspad evrozone se čini verovatnijim od njenog opstanka,
đ) opstanka EU se pre može obezbediti vraćanjem na „carinsku uniju“ , a svaki uspeh daljih integracija u smislu zajedničke fiskalne politike i efektivne centralizovane kontrole finansijskog sektora zamisliv je ( dakle uopšte ne tvrdim da je i ostvariv) samo na osnovu suštinske fašizacije EU.
Upravo zbog ovih i ovolikih unutrašnjih problema EU je vest, da je Island odustao od kandidature za ulazak u EU, udarna u svim svetskim medijima. Da je EU, sa preko 800 miliona stanovnika iole stabilna, ne bi imalo nikakvog značaja da li 450 hiljada Islanđana želi, ili ne želi da im se priključe.
A Srbija? Slično kao i EU: onkava kakvu je poznajemo danas ne može preživeti ovu godinu.
(NSPM)