Piše: Ratko Dmitrović
Značaj filma, ne samo kao komercijalnog proizvoda, prvi su shvatili tvorci Holivuda, doseljenici s ukrajinskih i ruskih ravnica, i tom novom vidu komunikacije, svakako i umetnosti, dodelili ulogu koju film u današnjem svetu uglavnom ima, a radi se o propagandi: političkoj, državnoj, ideološkoj, korporativnoj… čiji je cilj da u pojedincu ubije potrebu za razmišljanjem, za kreacijom i nametne mu željeni misaoni obrazac. Odavno poznat obrazac.
A zašto se tim obrascem – bar delimično i povremeno, tamo gde postoje umetnički izazovi – ne služe Srbi, njihove filmadžije? Kome je u savremenoj Evropi potrebno, ako Srbima nije, da iz sopstvenog dvorišta iznesu u svet sliku o sebi, istinitu sliku, bitno drugačiju od ove koja, evo, mereno decenijama kruži Evropom (i Amerikom, naravno) o Srbima zločincima, agresorima, ubicama, varvarima moderne Evrope.
Snimamo filmove o sopstvenom trošku u kojima imitiramo odvratnu, što bi pokojni Tirke rekao, gnjecavu produkciju sa Zapada, uglavnom iz holivudskih studija, nudimo svetu sliku koju je taj svet već odavno prodao nama, pridružujemo se tužbama protiv nas, potpisujemo i na celuloidnoj traci presude koje se odnose jedino na nas.
Naravno, ima srpskih filmova koji ne pripadaju ovoj kategoriji, ali u Srbiji, na primer, nije snimljen film o gotovo nadljudskim borbama srpskih snaga sa OVK-bandama, regularnom armijom Albanije i NATO, 1999. godine, na području srpsko-albanske granice. Zašto? Plašimo li se ekranizacije herojstava modernog srpskog vojnika? Imamo li uopšte pravo na takvog vojnika? Ili se oni koji bi to i filmovali plaše da im takav film neće pozivati na festivale u inostranstvu, da neće videti sveta?
Čiji bi to filmski stvaraoci, osim srpskih, ignoirisali strašnu tragediju sopstvenog naroda, izgon biblijskih razmera Srba iz Hrvatske, završno s „Olujom“? Kako to da nikome u Beogradu nije inspirativna tema delovanje KPJ od 1928. godine (4. kongres održan u Drezdenu) kada je donet antisrpski program koji se ostvario u preko 90 odsto zacrtanog. Ostalo je još samo odvajanje Vojvodine. Šta je tema ako to nije?
Goran Radovanović nema taj problem. Napravio je, scenaristički i režijski, film „Enklava“ (obavezno pogledati) o izolovanoj srpskoj zajednici, zaostaloj na Kosovu nakon bombardovanja Srbije 1999. godine, progona Srba i okupacije južne srpske pokrajine. Film za plakanje i sećanje, ostvarenje koje na obraz savremene Evrope lepi pripadajuću crnu traku, a mnogima koji se u Beogradu bave filmom daje do znanja da taj posao podrazumeva i častan, ljudski odnos prema sopstvenom narodu i državi.
(Večernje novosti)