Piše: Bojan Bilbija
Ponovo je sa nama Džefri Najs, nekadašnji zamenik Karle del Ponte. U Beograd je došao ekscentrični Britanac, sa zlatnim prstenom na malom prstu, koji je verovao da će tim istim prstom kao od šale da pošalje na doživotnu robiju bivšeg jugoslovenskog i srpskog predsednika Slobodana Miloševića, za kojeg je od početka delovalo da je jedina izvesna – osuđujuća presuda.
Pravni stručnjaci su tvrdili da bi samo jedan valjan svedok bio dovoljan da zapečati presudu Miloševiću, ali ih je Najs, tada u ulozi zamenika haškog tužioca, izveo više od 300, a da presudu nije isposlovao. Borba Miloševića i Najsa podsećala je na sukob iz popularnog crtanog filma, u kome ptica trkačica uvek nadmudri samouverenog kojota.
Kako je vreme odmicalo tokom četvorogodišnjeg haškog suđenja, tako je ser Džefri izgledao sve neubedljiviji pred razgoropađenim Slobom. Od početne teze da je Milošević izveo genocid u Bosni kako bi stvorio „veliku Srbiju”, optužba se na kraju borila da dokaže da je predsednik Srbije makar čuo za bilo kakav zločin. Tako je velika haška karijera Džefrija Najsa okončana smrću njegovog najljućeg neprijatelja Slobe. Godine 2006. je zvanično napustio tužilaštvo, ostavivši iza sebe tek jedan uspešno okončan slučaj. Reč je o slučaju „srpskog Adolfa” Gorana Jelisića, za koga čak postoji i fotografija kako puca u glavu zarobljenoj žrtvi.
U slučaju Miloševića takvih dokaza nije bilo, što je juče u Beogradu priznao i sam Najs. Ovde su ga svečano ugostile beogradske nevladine organizacije u Kući ljudskih prava, koja se nalazi nedaleko od rezidencije predsednika Srbije. Dočekali su ga studenti aktivisti nevladinog sektora i poneki NVO veteran, poput Sonje Biserko, udelivši mu počasti kao da je reč o istaknutom borcu za ljudska prava, a ne o prilično neuspešnom haškom tužiocu.
Milošević je bio inteligentan i brutalan u ispitivanju svedoka, otkrio je tajnu svog neuspeha Najs, ali i dodao da ne možemo kriviti Haški tribunal, koji je mogao da sudi jedino na osnovu dostupnih dokaza. A takvih dokaza, u slučaju Miloševića, nije bilo previše. Novinari u Hagu su se onoliko šegačili s Najsom posle nastupa njegovog prvog svedoka – bivšeg kosovskog funkcionera Mahmuta Bakalija, koji je ostao najviše zapamćen što je svojim „jo” i „po” odgovorima doprineo da i Srbi nauče poneku reč albanskog.
Kako je i sam bivši zamenik tužioca naglasio, nekadašnji vrhovni komandant nije navlačio uniformu, nije obilazio frontove i nije ga bilo lako uhvatiti „s pištoljem koji se dimi”. Ove dokaze je pokušavao da traži u snimcima sa Gazimestana, pripisujući im „genocidne planove”, i obilasku baze Crvenih beretki zajedno sa Frankom Simatovićem, ali je rezultat bio sličan kao kad onaj kojot iz crtanog filma eksplodira zajedno sa svojim dinamitom u rukama.
Tako i u ovom slučaju: Kuća ljudskih prava više deluje kao sigurna kuća za neuspešnog Najsa nego što on liči na trijumfalnog zaštitnika ljudskih prava.
(Politika)