Piše: Ratko Dmitrović
U noći pred Prvi maj, a nebo je ko zna zbog čega uvek bilo puno zvezda, palili smo logorske vatre i neretko ostajali do ujutro. Dan je počinjao s trubačima, tamburašima, zvucima raštimovane harmonike, zauzimanjem što boljeg mesta uz reke i potoke, na proplancima, gde god je mogao da se razvuče kockasti stolnjak i upali vatra za odojka, jagnje ili bar roštilj.
Prvi montažni kompleti za kampovanje došli su iz Poljske; aluminijumska konstrukcija i debelo impregnirano platno s dezenom koji se urezao u pamćenje pa ga i danas vidimo kao da nisu prošle decenije.
I sve je bilo drugačije, smirenije; rakija, ohlađena u potoku, pijuckala se dugo, natenane, uz kisele krastavčiće, sušeni sir i tihu razvučenu pesmu: „Moj, Dragane“, „Otkada je Banja Luka postala“, „Igrali se konji vrani“, „Bulbul pjeva okolo Mostara“… zavisi na obali koje reke se pevušilo.
Pivo se otvaralo nakon pečenja, i ono rashlađeno u rečicama i bunarima, ispijalo se, zidarski, iz zelenih i smeđih flaša od pola litra na kojima je pisalo; Beogradsko, Jagodinsko, Pećko, Valjevsko, Apatinsko, Karlovačko, Ožujsko…
Za to vreme Živojin P. iz Smedereva, livac, sa dvadeset godina staža u teškoj industriji, putovao je preko Romanije, žutim „fićom“, s metalnim lajsnama sa strane i istim takvim ratkapnama. Pored njega Vukosava, rodom s Ilidže, upoznali se na Omladinskoj radnoj akciji Sutjeska, a na zadnjem sedištu dve rumene devojčice, utonule u san. Putovali su kod Vukosavinih roditelja, na tri dana.
Za one koji su ostali kod kuće a imali televizore, Miodrag Zadravković i Dušanka Kalanj najavljivali su uključenje kamera postavljenih na platou i oko platoa Savezne skupštine ispred koje su defilovale jedinice JNA. Tito je na svečanoj tribini obično sedeo u beloj maršalskoj uniformi, s šapkom teget oboda ispod koje se nazirala crvenkasta kosa. Boje su tada bile loše.
Blago nama kad imamo ovakvu armiju, govorilo se, a ti što su govorili ni sanjali nisu da će se JNA na prvom velikom testu raspasti kao tegla udarena o beton.
Hrenovke iz narandžastog kioska PKB-a imale su tih godina poseban ukus. I senf je bio drugačiji, bolji nego danas, i one devojke koje su prodavale hrenovke. Možda zato što smo bili mladi.
Već dugo ovde Prvi maj nije Prvi maj. Ovde više nema radnika. Porodice su ostale kod kuća, gledaju se serije i rijaliti programi, svako u svojoj sobi. Reke mirno teku, na obalama tu i tamo grupice pijanih mladića, s plastičnim pivskim flašama od dva litra i pesmama koje imaju veze sa svim drugim samo sa pesmom nemaju.
Ugasle su vatre, noći su i dalje zvezdane ali ih ništa ne remeti, kao ni mir prvomajskog jutra. Kockasti stolnjaci leže u ormanima koje sve ređe otvaramo. Žuti „fića“ livca Živojina P. odavno je rashodovan.
(Večernje novosti)