Sergej Lavrov je jedan od najdugovečnijih ministara spoljnih poslova na svetu, u Ukrajini sprovodi viziju koju deli sa Putinom: ruska imperija mora da se vrati kao ozbiljan igrač.
Bilo je to u Ženevi jednoj od najstarijih svetskih diplomatskih metropola, 17 aprila ove godine. Stanje je u Ukrajini zakuvalo i svetske sile su se, kako običavaju, okupile kako bi raspravile što da naprave – iako je već unapred svima bilo jasno da su interesi toliko disparatni da pravog kompromisa neće biti. Sastanak nije bio kratak, raspravljalo se dugo, do kasnih poslepodnevnih sati. I onda je stigla vest da su razgovori završeni i novinari su se sjurili kako bi čuli što je dogovoreno. No, pred njih su izašli samo američki državni sekretar Džon Keri i šefica diplomatije EU, baronica Ketrin Ešton, dok je treći ključni čovek pregovora, ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov, nestao netragom.
I dok su novinari rešetali Kerija, naš je Rus lepo pričekao da čuje što su oni rekli, a onda naručio svoju konferenciju. I već tim potezom jasno dao do znanja da je neki kompromis postignut, ali da on o njemu ne želi da govori zajedno sa svojim sagovornicima budući da ga tumači na svoj način. Jer, on je ruski ministar i tako mu se može. A tako se sviđa i velikom gazdi u Kremlju, Vladimiru Putinu .
Sergej Lavrov je trenutno najdugovječniji ministar spoljnih poslova na svetu, ne računajući zemlje koje niti ne pokušavaju da uspostave privid demokratije. Već i ta činjenica ga determiniše jednim od ključnih igrača na međunarodnoj sceni – prema mišljenju nekim, i vodećim diplomatom danas na svetu. Jer, iako je jasno da sve poteze u ruskoj spoljnoj i unutrašnjoj politici definiše “car” Putin, Lavrov je personifikacija te politike na globalnoj sceni, bilo da je reč o ruskoj intervenciji u Gruziju, pobuni u Libiji, građanskom ratu u Siriji, pregovorima s Iranom o nuklearnom programu ili krizi u Ukrajini.
Stoga se s pravom treba da se zapitamo ko je taj čovek kojemu Putin toliko veruje – i zašto?
KVALITETNA ŠKOLA
Sergej Lavrov rođen je 21. marta 1950. Godine u Moskvi. Otac mu je bio Jermenin iz Gruzije, a majka Ruskinja iz Gruzije. Njena je služba na određeni način profesionalno usmerila mladog Sergeja – radila je u Ministarstvu spoljne trgovine. Kad je Sergej s velikim uspehom završio srednju školu, želeo se da posveti fizici, ali je konačno upisao Državni institut za međunarodne odnose i tako karijeru usmerio prema diplomatiji. Radan i pametan, studirao je na toj kvalitetnoj školi vrlo sistematski, naučio čak i singaleski jezik te ubrzo završio u ambasadi tadašnjeg Sovjetskog Saveza na Šri Lanki.
Ovi biografski podaci ključni su za razumevanje ideološkog profila Sergeja Lavrova. On je, naime, bio državotvorni Rus u pravom smislu reči: majka je bila državna službenica, on se odmah nakon fakutelta ubacio u diplomatsku službu i uživao je u snazi bivšeg SSSR – a koji je tada bio svetska sila, pandan SAD-u. U takvim okolnostima se formirao Sergej Lavrov, a kako je bio i ostao izuzetno inteligentan i predan poslu, vrlo je brzo napredovao u sovjetskoj spoljnopolitičkoj hijerarhiji.
Odlazak u Njujork
I tako 1981. godine odlazi u Njujork te ondje sedam godina radi u misiji pri UN-u, da bi se uoči raspada SSSR – a vratio kući, u Moskvu.
Brojni njegovi biografi ističu kako je sa velikom gorčinom sa svog kancelarijskog prozora posmatrao raspad sovjetske imperije.
I odatle proizlazi ona temeljna potka koja mu je posle otvorila vrata Putinove naklonosti: njih obojica veruju da je SSSR bio legitimna, istorijski opravdana i konačno Bogom dana projekcija ruske moći te da je Moskva nakon pada Berlinskog zida poražena, da je tokom vladavine Borisa Jeljcina i haosa koji je tada vladao osramoćena i da je njihov sveti zadatak Rusiju da vrate tamo gde joj je mesto – na sam vrh sveta.
Iako su obojica stasali u SSSR-u , gde je članstvo u Komunističkoj partiji bilo uslov za bilo kakav napredak, bili su dovoljno mudri da uvide sve manjkavosti te ideologije koju su zatim zamenili novom: patriotskom, ruskom koja za cilj ima obnovu imperija bez ideološkog sadržaja – upravo se zato Putin i priklonio Pravoslavnoj crkvi.
Ruska politička vrhuška takvog Lavrova 1994. godine vraća u Njujork, ali sada kao šefa misije, i to je bila prilika njegova života koju nije propustio. Radio je neumorno, učestvovao u rešavanju krize na prostoru bivše Jugoslavije, kosovske krize koja je rezultirala bombardovanjem Srbije 1999. godine (kada je popustio pred SAD-om, ali to mu se posle više nije ponovilo), a kao jedan od najiskusnijih diplomata u UN-u uspešno je razbijao američko – britanske teze o opasnostima koje prete od Iraka.
Veliki profesionalac
Sve to nije prošlo neprimećeno u Moskvi. Putin je došao na vlast 2000. godine i polako je na ključne pozicije dovodio ljude od ličnog poverenja (Sergeja Šojgua, Sergeja Ivanova, Igora Sečina), a prazno mu je ostalo mesto ministra spoljnih poslova. Tu je , naime, bio Igor Ivanov, iskusni diplomata i profesionalac koji nije delio Putinove ideje. Ruski predsednik ga je brzinski smenio u martu 2004. godine i pozvao Lavrova da preuzme diplomatiju.
Ovaj se brzinom vetra spakovao i odjurio u Moskvu, čime je počela sad već desetogodišnja kohabitacija koju su mnogi videli samo kao privremenu meru.
Cene ga i kolege te svi o njegovim profesionalnim kvalitetima govore u superlativima, iako napominju da zna planuti ako pregovori krenu u smeru koji mu se ne sviđa. Tada burno reaguje, prekida dogovore, traži novi početak. Ali, ističu njegovi bliski saradnici, iza takve eksplozivne prirode (ali samo iza zatvorenih čvrsto diplomatskih vrata) krije se poetska duša: Lavrov, naime, piše stihove na ruskom. Srećno je oženjen, ima ćerku, ali nikad nije krio i da mu je luksuzan i lagodan život jako drag. Strastveni je pušač, preferira dobar viskie čak i pred ruskom votkom, a odela mu se šiju u Londonu i Berlinu. Sportski je ti , što se vidi i na njegovoj impozantnoj pojavi, fluentno govori engleski, a dobro zna i francuski, iako ga retko javno koristi
I kao takav bi mogao još dugo, ako ga posluži zdravlje, da vodi rusku diplomatiju i nadmašiti rok trajanja sovjetskih prethodnika – ne baš i Andreja Gromika koji je žario i palio svetskom diplomatijom od 1957. do 1985. godine .
No, interesantno je da Lavrovu, koji je karijeru počeo u SSSR – u, uzor nije ni ovaj, ni Vjačeslav Molotov.
Sam je, naime, nekoliko puta rekao da se ugleda u princa Aleksandra Gorčakova koji je nakon poraza u Krimskom ratu podigao na noge osramoćeni Rusiju. Kad se ta izjava uzme u obzir, mnogo je jasnija i sadašnja ruska – Putin – Lavrovljeva – politika prema Ukrajini. A sve uz čelični izraz lica ovog Moskovljanina koji se javno ne smeje jer mu jednostavno nedostaje smisao za humor. A to je veoma zabrinjavajuća karakteristika.
RATOVAO SA TRI AMERIČKA MINISTRA
Kolin Pauel , 2004.
Lavrov mu se javno suprotstavlja oko tadašnje ukrajinske Narandžaste revolucije .
- Moramo izbeći pogubnu praksu dvostrukih standarda u evaluaciji izbornog procesa – izjavio je Lavrov, jasno se referirajući na američke predsedničke izbore 2000. koji su rešeni odlukom Vrhovnog suda.
Kondoliza Rajs, 2006.
Učesnici više njihovih sastanaka izjavili su kako je “Lavrov do perfekcije doveo sposobnost da iziritira američku državnu sekretarku do te mere da ta inače vrlo mirna univerzitetska profesorka reaguje oštro, besno, što je za diplomata vrlo negativno, izuzetno emocionalno” .
Hilari Klinton, 2009.
Nova američka administracija Baraka Obame je kao jedan od spoljnopolitičkih ciljeva postavila “resetovanje odnosa sa Rusijom Na prvom susretu u Ženevi Hilari Klinton je Lavrovu dala maketu sklopke za ispaljivanje projektila na kojoj je ćirilicom trebalo pisati “reset” , no pisalo je “preopterećenje” , što je on pristojno, ali oštro ismijao.
A kad su ga besno prozivali da odbija pomoći pobunjenicima u Siriji, Lavrov je mirno rekao:
- Onaj ko se ljuti, retko je u pravu .
(Jutarnji list, Srbin.info)