Piše: Stefan Karganović
U tekstu Miroslava Lazanskog „Draža, u ime naroda“ (Politika, 17.05.2015) između ostalog stoji „Mi pokušavamo da falsifikujemo istoriju i kvazisudskim putem, a istoriju treba prepustiti ipak samo istoričarima.“
To je jedina rečenica u njegovom odzivu na rehabilitaciju generala Dragoljuba Mihailovića koja sadrži suštinski tačne konstatacije. U prvom delu, ukoliko se odnosi na sklonost na ovim prostorima da se istorija falsifikuje kvazisudskim (a i drugim) putevima. Farsičan kvazisudski linč generala Mihailovića 1946. godine, u okviru nastojanja novog režima da naturi svoju verziju ratnih događaja, tu tezu g. Lazanskog savršeno ilustruje. U drugom delu iste rečenice on tačno primećuje da je istorija posao istoričara. Lazanski je trebalo da posluša sebe tamo gde je nesporno u pravu i da se kao novinar i vojni analitičar uzdrži od površnih i politički ostrašćenih istoriografskih komentara.
Ono što jeste moguće naći je prevod tog dokumenta, izveštaja nemačkog obaveštajca dr Matla o razgovoru vođenom sa Mihailovićem i upućenog nadređenim instancama, ali to je iz nimalo neutralnog izvora, arhiva „Zbornika dokumenata i podataka NOR-a“, tom XIV (dokumenti četničkog pokreta), knj. 1, str. 871-878. S obzirom na bogato iskustvo sa falsifikatorskim angažmanom u proizvodnji lažne istorije ove ustanove posleratne diktature, odgovorni istoričari bi ipak preferirali mogućnost da konsultuju izgleda nedostupni original. Ali i pored svih mogućih podešavanja prevoda u redakciji posleratnih komunističkih „naučnika“, čak ni ta verzija suštinski ne podržava selektivni prikaz Miroslava Lazanskog.
Tu se navode reči upućene Mihailoviću od strane nemačkog potpukovnika Kogarda da „glavni komandant ne može imati poverenja prema Vama kao savezniku“, što zvuči kao vrlo čudna izjava u kontekstu teze Lazanskog da je Mihailović bio u saradničkom odnosu prema nemačkom okupatoru. Dalje, nemački pregovarač svome „saradniku“ Mihailoviću nudi jedini mogući put: „Obustavljanje borbe i bezuslovna predaja.“ Očigledno, ni jedno ni drugo se nije dogodilo, ali nezavisno od tih činjenica ne uklapa se u šemu Mihailovićeve uloge koju Lazanski usvaja niti je to način kako okupator uobičajeno vodi razgovor sa svojim kvislinzima i saradnicima. Ima li beleške da su Nemci ikada na takav način razgovarali sa Petenom, Pavelićem ili samim Vidkunom Kvislingom?
Kogard na tipično osioni nemački način ovako upozorava svoga saradnika Mihailovića: „Prava okupatora su tačno utvrđena u međunarodnom pravu. Na osnovu toga, Vaša je borba, pukovniče Mihailoviću, ilegalna.“ Pa nastavlja: „Pri tom, mi smo imali dva neprijatelja: pukovnika Mihailovića i komunizam.“ Matl zaključuje svoj izveštaj: „Potpuk. Kogard je konstatovao da su suvišni dalji razgovori. Posle toga su se pozdravili jedni sa drugima.“
Da li i dalje, po Lazanskom, susret u selu Divci obeležava uspešnu etapu u saradnji između Nemaca i pokreta generala Dragoljuba Mihailovića?
Za žaljenje je što Lazanski, očigledno iz neobjašnjivih razloga kivan na generala Mihailovića koji nije mogao nikakvo zlo da mu u životu učini već samim tim što je bio streljan pre nego što je Lazanski rođen, poseže za netačnostima ne bi li podupro svoje klimave argumente. Na Teheranskoj konferenciji u novembru 1943. Mihailović i njegov pokret nisu bili proglašeni za kvislinge i neka Lazanski ako može pokaže izvor gde tako nešto piše. Teheran predstavlja prekretnicu samo utoliko što se tamo, na insistiranje Britanaca, podrška Brozovom pokretu jasnije profilisala, što uopšte nije isto kao ono što Lazanski tvrdi. Ne postoji nikakav „zakon br. 10 Nirnberškog tribunala“, koji uopšte i nije bio zakonodavno telo. Postoji zakon br. 10 Savezničkog kontrolnog veća u okupiranoj Nemačkoj, koji se odnosio na suđenja funkcionerima nemačkog nacističkog režima ali tamo se uopšte ne pominju Dragoljub Mihailović i njegov pokret, niti se daje ocena njihove delatnosti. Rezolucija 39 Generalne skupštine UN (od 11. decembra, a ne kako Lazanski tvrdi 15. februara 1946, za koji datum uopšte ne postoji nikakva rezolucija) odnosi se na Španiju i nema nikakve veze sa generalom Mihailovićem. Kako bi se na engleskom reklo: It is all made up.
Umesto izliva nenaučnog besa, Miroslav Lazanski (i svi koji dele njegovo raspoloženje) bolje bi učinili da se koncentrišu na jedino pitanje koje je Viši sud rešavao u predmetu Dragoljuba Mihailovića: da li je optuženi imao fer i pravično suđenje ili ne? Odgovor suda je jasan i glasi: „Nije“. Ako se Lazanski ne slaže sa takvom ocenom veća i odobrava procesne standarde po kojima je suđenje vođeno, neka bude dosledan i neka javno izjavi i potpiše da prihvata da se i njemu sudi po istim pravilima kao što je to učinjeno u slučaju generala Mihailovića.
(Stanje stvari)