Piše: Andrej Vadžra
Postmajdanski ukrajinski politički monolit, isklesan na barikadama „Revolucije dostojanstva“, sve čujnije puca, prekrivajući se mrežom pukotina koje se stalno produbljuju.
Drugi fundamentalni raskol u Ukrajini nastaje između glavnih bandi Majdana, koje su sada primorane da uđu u žestoke borbe za brzo nestajuće resurse zemlje.
Ovaj raskol je neizbežan i ne može se eliminisati. On je izazvan psihološkim i moralnim karakteristikama, kao i ličnim interesima pojedinaca koji su na Majdanu prigrabili vlast.
Oligarhijska grupa na čelu sa Petrom Porošenkom, koristeći „dekret da vlada“ koji su joj dali Amerikanci, u ovom trenutku čini sve napore da uspostavi svoju kontrolu nad glavnim finansijskim tokovima u zemlji i nad ostatkom energetskih resursa u Ukrajini. Zbog toga je primorana da uđe u sukob sa oligarhijskom grupom koju u vlasti predstavlja Arsenij Jacenjuk, i oligarhijskim klanovima Rinata Ahmetova i Igora Kolomojskog, ali i sa klanovima Dmitrija Firtaša i Sergeja Ljevočkina.
Predvideti ishod ove konfrontacije veoma je teško, ali već sada se može konstatovati da parlamentarna koalicija u Vrhovnoj Radi postoji samo na papiru.
Kako bi organizovao glasanje za njemu potrebne zakone, Porošenko mora naokolo da skuplja čak i glasove poslanika opozicije i komunista. Pri čemu je politički sukob u parlamentu, praćen stalnim skandalima i tučama između poslanika, otišao toliko daleko, da je krajem aprila 2015. godine faktički dovedeno u pitanje čak i formalno postojanje koalicije.
Protivrečnosti između glavnih ukrajinskih organizovanih kriminalnih grupa, predstavljenih u strukurama vlasti i sukobljenih oko kontrole nad resursima zemlje, faktički su ušle u antagonističku fazu.
Početak otvorenog rata između njih i dalje snažnim uticajem blokiraju SAD i Evropa. Međutim, pre ili kasnije, zbog gubitka kontrole nad situacijom, Vašington će verovatno morati da izmeni celu političku konfiguraciju u Ukrajini putem rekonstrukcije vlade i parlamenta. Nije isključena ni ostavka predsednika, ukoliko je Amerikanci budu smatrali svrsishodnom.
Međutim, nikakva tumbanja na vladajućem Olimpu nisu u stanju da u samoj suštini nabolje izmene aktuelnu ukrajinsku vlast. Poznato je aritmetičko pravilo: promenom mesta činilaca, zbir se ne menja.
Sada Amerikanci putem velikih rezova, dosledno čiste državne strukture Ukrajine od stare nomenklature, zamenjujući ih onima koji su prošli kroz informaciono-psihološku i ideološku obradu u raznim zapadnim fondovima, na seminarama i treninzima, odanom Zapadu „omladinom“ – „novom elitom Ukrajine“.
Ti „momci“ i „devojke“ stari do trideset godina gotovo se u religijskom zanosu klanjaju pred veličanstvima SAD i Evrope.
Amerikanci ih smatraju za idealne izvršioce jer poslušno slede naredbe, ne postavljaju suvišna pitanja, ne razmišljaju o onome što rade i maštaju samo o dobroj karijeri. Međutim, oni imaju jednu negativnu osobinu koja poništava sve njihove, tako neophodne Zapadu, vrline: nemaju za efikasan rad u državnoj službi potrebne profesionalne navike, ne raspolažu ni minimalnim potrebnim nazorima, kao ni zadovoljavajućom inteligencijom.
U stvari, te „mlade snage“, namenski oblikovane od strane Zapada za uklanjanje vladajućih elita kolonijalnih teritorija, predstavljaju samo grupu ograničenih, nekompetentnih fanatika. Oni su korisni u svojoj slepoj veri u „velike ideale“, ali su beskorisni u praktičnom smislu.
U stvari, američka nomenklaturna revolucija u Ukrajini predstavlja proces konačnog uništenja ostataka državnog aparata Ukrajine. Po svemu sudeći, to se radi svesno, kao deo ukupne strategije, usemrene ka transformaciji zemlje u još jednu „banana republiku“, u potpunosti zavisnu od zapadnih zemalja.
Pametni, iskusni, profesionalni službenici su potrebni samo nezavisnoj nacionalnoj državi, a ne teritoriji, kojom se upravlja iz strane ambasade.
Ipak, već sada se Amerikanci i Evropejci suočavaju sa velikim izazovima koji su direktna posledica njihove nomenklaturne revolucije – rapidnim padom kapaciteta tzv. „ukrajinske državnosti“.
U ovom trenutku ne postoji ni jedna sfera u kojoj bi Ukrajina bila u stanju da ostvari bar taktičke ciljeve. Pečat neuspeha stoji na svemu onom što sada pokušava da uradi „ukrajinska država“. Ni predsednik Ukrajine, niti njen premijer nisu u stanju da se pohvale čak i relativnim uspehom u bilo čemu. Sav postmajdanski period se pretvorio u neprekidan niz neuspeha, grešaka i poraza. I ovo svakim danom sve više i više iritira Vašington i Brisel.
Sada im je jasno da su se kladili na rođene gubitnike koje je jednostavno nemoguće efikasno iskoristiti u svojim interesima. I ovo neprestano rastuće otuđenje vladajućih zapadnih krugova od svog „majdanskog Golema“, predstavlja treći fundamentalni raskol u Ukrajini. Usled bespomoćnosti i nesposobnosti – sva aktivnost ukrajinskog predsednika i premijera je svedena na kontinuirano potraživanje od SAD i EU novca, oružja i vojne pomoći.
U suštini, ni sa čim drugim se postmajdanska vlast ne bavi i, po svemu sudeći, ni sa čim drugim i ne može da se bavi. Amerikanci i Evropejci su apsolutno svesni toga.
Zapad je razočaran Ukrajinom. I svoje razočaranje ne skriva. Stoga slatke razgovore o evrointegracijama više i ne vodi, o vojnoj pomoć čak i ne zamuckuje, a njegovi novčani pokloni Kijevu ne izlaze iz okvira minimuma neophodnog za preživljavanje zemlje.
Ukrajini se tek ne dozvoljava da umre. Ali, samo zato što je potrebna Vašingtonu i Briselu u njihovoj geopolitičkoj igri.
Epoha velikih obećanja Zapada nepovratno je prošla.
U vreme sukoba SAD i EU s Rusijom za uticaj u Ukrajini, Evropejci su bili primorani da drže ispred ukrajinskog nosa „šargarepu na štapu“ u vidu evrointegracija, a Amerikanci – da obezbede za Ukrainu kredite od veće milijardi dolara. To je zahtevala geopolitička borba. Sada, nakon zauzimanja Ukrajine, Zapad nema potrebe da joj obećava ulazak u EU i da joj daje nove velike kredite.
Sada nema nikakvog smisla zadovoljavati njene potrebe. Sada je Ukrajina samo trofej i radiće ono što od nje bezuslovno zahtevaju njeni zapadni gospodari.
U ovom trenutku Ukrajini je uskraćeno pravo glasa i ima samo dužnosti i obaveze prema Sjedinjenim Državama i Evropi. Zbog toga, visoki evropski zvaničnici odbijaju da priznaju Ukrajinu za evropsku zemlju, a MMF joj daje samo sume novca koje su dovoljne samo da se sastavi kraj sa krajem.
Međutim, kako u SAD, tako i u EU su najoštroumniji stručnjaci i političari već shvatili da je Ukrajina krajnje neefikasan instrument u borbi protiv Rusije, uz pomoć kojeg je, nemoguće naneti značajnu štetu Ruskoj Federaciji, a kamo li je uništiti. U tom smislu, konfrontacija sa Rusijom postaje uzaludna i izuzetno skupa za sam Zapad.
Ovo se danas naročito snažno oseća u EU u kojoj se želja za izlaskom iz konflikta sa Rusijom graničai sa spremnošću da se Ukrajina prepusti sudbini. Na kraju krajeva, Ukrajina je za Evropsku uniju – veliki i težak kofer bez drške, a cena konfrontacije sa Rusijom za Evropejce postaje previsoka.
Postmajdanski Kijev odavno bi pao da za održavanje, proširenje i rast sukoba u Ukrajini nisu bile zainteresovane Sjedinjene Države. Upravo oni drže na „veštačkim plućima“ aktuelni politički režim u Ukrajini i prisiljavaju Brisel na sukobljavanje sa Moskvom.
Ova upornost SAD je uslovljena sa dva ključna faktora.
Prvi: za Vašington je Ukrajina u smislu dubine, koja se koristi protiv Rusije, poslednja šansa ne samo da izuzetno oslabi Rusiju, već i da stvori neophodne preduslove za njeno uništenje. Zbog toga će Amerikanci udarati Ukrajinom po Rusiji sve dok se Ukrajina ne razbije u paramparčad. Od nje već otpadaju komadi teritorije, njena privreda propada, umiru desetine hiljada ljudi, a oni nastavljaju da uporno udaraju. I tako će raditi dok god u rukama budu imali čime da udaraju.
Drugi: za Vašington borba za Ukrajinu, odnosno napad na Rusiju, nije samo regionalni geopolitički konflikt, već javno potvrđivanje svog statusa jedine svetske supersile. SAD jednostavno ne mogu da priušte sebi da od Rusije izgube bitku u Ukrajini. Ako se to desi, ceo svet će iz prve ruke videti da je „car go“. Poraz u Ukrajini će biti početak kraja američke imperijalističke hegemonije.
Zaista, u slučaju da SAD izgube okupiranu Ukrajinu, vazalima SAD će postati očigledno da su glasine o neograničenoj moći njihvog briljantnog gospodara preuveličane i da, uz jaku želju, Amerikance mogu pobediti čak i u otvorenom, čeonom sudaru. Da bi to postigli samo treba delovati odlučno, prethdno dobivši podršku Rusije.
Nakon što su Amerikanci izgubili bitku za Siriju, pa još posle njihovog bekstva iz Avganistana i javnog poraza u konfrontaciji sa nepokornim Iranom, poraz u Ukrajini će imati za SAD katastrofalne posledice strateškog karaktera.
S obzirom na činjenicu da je u finansijsko-ekonomskom smislu Ukrajina već leš, a da se na zapadne sankcije Moskva za godinu dana uspešno adaptirala, jedina šansa da Amerikanci izađu kao pobednici u sukobu sa Rusijom je da na ukrajinskoj teritoriji razviju sveobuhvatni rat, sa maksimalnim učešćem Rusije u njemu.
Da ponovim: SAD su osuđene da Ukrajinom udaraju po Rusiji na sve moguće načine sve dok se Ukrajina ne razbije u paramparčad. Ovo je – strateška svrha Ukrajine sa stanovišta američkih interesa. Ali, jedino za šta je Ukajina sposobana, jeste samoubilački nastavak rata u Donbasu.
Ni sa čim drugim Urajina ne može da bude korisna Sjedinjenim Američkim Državama.
(za Fakti.org preveo Srđan Đorđević)