Iako se celo razdoblje od Petog oktobra naovamo može posmatrati kao jedan neprekidan niz poraza srpske državnosti, ipak se jasno može razlikovati vreme pre Borisa Tadića i ono posle njega. Za osam godina na položaju predsednika zemlje, ovaj čovek je uspeo da satre svaku ma i pomisao na snažnu i odgovornu državu Srbiju, čime je zapravo i utro put današnjem režimu Aleksandra Vučića, koji je Tadićev posao zdušno nastavio.
Koliko je štete naneo, a koliko je tek spreman da nanese, Tadić je pokazao i na B92, kada je u utorak 16. juna gostovao u emisiji „Kažiprst“. Tema razgovora bila je Srebrenica, odnosno cela ova hajka koja se ponovo podiže protiv Srba, Republike Srpske i Srbije, a koja svakako podseća na one od pre pet ili deset godina, u kojima je Tadić – lično učestvovao, tako što se izvinjavao i odlazio na pokajničko poklonjenje svud po regionu.
Negde na sredini razgovora, voditeljka Tatjana Aleksić upitala je Tadića šta misli o najavama da bi Republika Srpska ili Srbija mogle od Rusije da zatraže da stavi veto na rezoluciju o Srebrenici koju Velika Britanija priprema da podnese u savetu bezbednosti. Usledio je ovaj odgovor čoveka koji je punih osam godina bio šef države:
„Nisam siguran da bi bilo korisno da na taj način nastupamo u ovom trenutku, jer bi nas to dovelo, u spoljnopolitičkom smislu, opet u jedan težak položaj i mnogo bi bilo onih koji već imaju izgrađene predrasude ili stavove o tome da Srbija ima asimetrične i povoljnije odnose sa Rusijom nego sa Evropskom unijom, koji bi dali dodatnu argumentaciju jednom takvom stavu. Nije dobro da se stekne utisak da Srbija ima posebnije odnose sa Rusijom nego sa Evropskom unijom, pre svega zbog procesa evropskih integracija.“
Po Tadiću tako ispada da ne bi bilo korisno ako bismo od dokazano naklonjene nam supersile zatražili izvesnu zaštitu od dokazano neprijateljskih nam nasilnika sa Zapada. Nikako ne smemo da neprijateljima dodajemo argumente za njihove besmislene tvrdnje, za koje inače i oni i mi znamo da su nažalost besmislene, tako što ćemo, daleko bilo, vući poteze koji su i razumljivi i razumni. Naš osnovni i jedini zadatak mora da bude da ni na koji način ne pružimo neprijateljima povoda da sumnjaju u našu privrženost njima, a ako u međuvremenu crknemo, barem može da nas teši to što neprijatelji nisu imali razloga da budu nezadovoljni nama kao žrtvom svoje viševekovne krvoločnosti.
Tadić više nije na vlasti, ali su ga zamenili ljudi koji sa njim očigledno dele ova nakaradna uverenja o večitom dodvoravanju dušmanima. Zato se prava mera štete koju je režim Borisa Tadića naneo Srbiji, u stvari ogleda u činjenici da njega više nema, ali da je sve isto kao i dok je on bio na čelu zvaničnog Beograda.
Da nije tako, zbog svojih stavova, pa i ovih iznetih u dotičnoj emisiji, morao je odavno da bude – lustriran! A Srbiji je valjalo da uradi sve ono čega joj upravo Tadić savetuje da se okane: razvijanje najbliskijih mogućih odnosa sa Rusijom i dugim prijateljskim zemljama, a temeljno udaljavanje od onih koje donose jednu za drugom rezolucije o srpskim krivicama.
(Miodrag Zarković, Fond strateške kulture)