Piše: Andre Vltček
Prvo proizvedu monstruozne laži, a onda nam kažu da treba da budemo objektivni!
Da li je ljubav objektivna, ili strast?
Da li su naši snovi nešto što se može braniti, logički i filozofski?
Kada kuću napadnu pljačkaši ili selo preplave bande, kada dim, vatra i krici za pomoć dolaze sa svih strana, da li ćemo sebi dozvoliti luksuz i posvetiti vreme izračunavanju, analizi i traženju potpunog, logičkog, etičkog, sveobuhvatnog i objektivnog rešenja?
Čvrsto sam uveren da je odgovor – ne! Mi smo dužni da se borimo protiv onih koji nam pale domove, da udarimo svim silama na one koji pokušavaju da siluju naše žene i da vatri suprotstavimo vatru, kada se masakriraju nevini.
Kada najmoćnija i najdestruktivnija sila na kugli zemaljskoj angažuje svu svoju moć ubeđivanja, koristeći sve, od mejnstrim medija do obrazovnih ustanova, da opravda svoje zločine, kada širi svoju otrovnu propagandu i laži da bi potlačila ceo svet i ugušila nadu, da li treba da se povučemo i počnemo beskrajno i detaljno da radimo na preciznom i objektivnom definisanju našeg stanovišta? Ili ćemo lažima i propagandi suprotstaviti svoje stavove zasnovane na našoj intuiciji, strasti i snovima za ostvarenje boljeg sveta?
* * *
Imperija laže bez prestanka. Laže ujutru, tokom dana, uveče čak i tokom noći, dok ljudi mirno spavaju. To je radila decenijama i vekovima. Da bi ostvarila velike obmane, oslanja se na bezbrojne propagandiste koji se predstavljaju kao akademici, eksperti, novinari i „društveni radnici – intelektualci“. Savršenstvo umetnosti dezinformisanja je dostiglo vrhunac. Zapadno reklamiranje (koje su toliko poštovali i koristili nacisti u Nemačkoj) ima neke zajedničke korene sa propagandom – iako je propaganda mnogo starija i „potpunija“.
Izgleda da čak i neki lideri Imperije danas veruju u većinu svojih izmišljotina, dok je većina građana sigurno ubeđena. Kako bi inače mirno spavali?
Propagandna mašinerija Zapada je enormno efikasna. Na briljantan način im polazi za rukom da izmišljotine usmeravaju, šire i da budu prihvaćene širom sveta. Sistem kroz koji se šire dezinformacije je neverovatno složen. Podanički lokalni mediji i akademska zajednica na svim kontinentima ulažu napore da obezbede da samo jednom stanovištu bude dozvoljeno da prodre u glave miliona ljudi.
I tako danas imamo intelektualni kukavičluk i neznanje širom sveta, a naročito na Zapadu i u njegovim marionetskim državama.
* * *
Šta je nama, koji se suprotstavljamo ovakvom režimu, činiti?
Pre svega, stvari nisu tako beznadežne kako je bilo pre.
Ovo nije morbidan unipolarni svet kakav smo doživeli ranih devedesetih. Danas Venecuela, Rusija, Kina i Iran podržavaju velike medijske izvore koji se suprotstavljaju Imperiji. Moćne TV stanice su se pojavile, RT, Press TV, TeleSUR i CCTV. Internet izdanja i sajtovi koja pokrivaju široko englesko govorno područje i koji razotkrivaju laži zapadnih propagandista su se pojavili u SAD, Kanadi i Rusiji. Counterpunch, Information Clearing House, Global Research, Veterans News, Strategic Culture, New Eastern Outlook su samo neki koji mi u trenutku padaju na pamet, a ima još stotine vrednih sajtova koji se bave istom problematikom na španskom, kineskom, ruskom, portugalskom i francuskom jeziku.
Borba je u toku, borba za razuman, multipolarni svet. To je teška moralna borba! To je presudna bitka jer je metastaza kancera zapadne propagande zahvatila sve, zagadila sve kontinente, čak i neke od najhrabrijih nacija i umove koji su se iskreno borili protiv imperijalizma i fašizma Zapada! Niko nije imun. Da budem do kraja iskren, svi smo zaraženi.
Ako nam ne pođe za rukom da ovu bitku dobijemo, a prva faza je da pokažemo i dokažemo da je njihovo „stanovište“ prevara, a kasnije da ponudimo humanu viziju, mi ne možemo ni da sanjamo o revoluciji ili bilo kakvim značajnijim promenama u organizaciji sveta danas.
* * *
Kako možemo da pobedimo? Kako da ubedimo mase, milijarde ljudi? Kako da im otvorimo oči da vide da je režim Zapada bez časti, otrovan i destruktivan? Većina čovečanstva je ovisna o propagandi Imperije koja se širi ne samo kroz mejnstrim medije već i kroz pop muziku, sapunske opere, društvene medije, reklame, konzumerizam, „modne trendove“ i mnogim drugim prikrivenim načinima, kulturnim, religioznim i medijskim otpadom koji dovodi do potpune emocionalne i intelektualne obamrlosti i koja se uzima poput nekog podmuklog, jakog narkotika, redovno i neprestano.
Mi se borimo protiv taktike i strategije destruktivne i nemilosrdne Imperije našom iskrenošću, našim istraživanjima i objavljivanjem precizno istraženih činjenica.
Imperija izvrće činjenice. Ponavlja laži putem svojih glasnogovornika i kanala hiljade i hiljade puta dok se ne utisnu duboko u podsvest ljudi, uđu pod kožu i obuzmu svest.
Prostodušnost, naivna iskrenost, „borba da se vlastima saopšti istina“ – može li ovo da promeni svet i moćnike? Iskreno, ne verujem.
Imperija i njena moć nemaju legitimitet i oni su zločinački. Ima li ikakvog smisla govoriti istinu gangsteru? Teško! Istina treba da bude saopštena ljudima, masama, a ne onima koji terorišu svet.
Razgovor sa zlikovcima, molbe da prestanu da muče druge samo daju legitimitet njihovim zločinima, a mi prihvatamo njihovu vlast. Pokušajima sa popuštanjem gangsterima, ljudi sebe stavljaju na njihovu milost i nemilost.
Apsolutno ne prihvatam da se stavim u takav položaj!
* * *
Da bismo osvojili milijarde ljudi, treba da ih inspirišemo, da probudimo njihovu energiju, da probudimo bes u njima, da ih zagrlimo, da osete i sramotu i da se smeju i da plaču, da se naježe kada gledaju naše filmove, čitaju naše knjige i eseje, slušaju naše govore.
Mi treba da detoksikujemo ljude, da mogu ponovo da osećaju, da probudimo prirodne instinkte u njima.
Jednostavna istina u funkciji agensa detoksikacije ne vrši posao. Otrov naših protivnika duboko je prodro. Većina ljudi je suviše letargična i imuna na jednostavnu, tiho saopštenu istinu!
Pokušavao sam, kao što su i drugi pokušavali. Moj poznanik (nikako i moj drug) Džon Perkins, bivši američki aparatčik kojeg je odnegovao Stejt department, detaljno je opisao svoja strašna nepočinstva u Ekvadoru, Indoneziji i drugde, u svojoj knjizi Ispovest ekonomskog ubice. To je do detalja precizan opis kako Zapad destabilizuje države koristeći korupciju, novac, alkohol i seks. Milioni primeraka su prodati širom sveta. I ništa! Nije pokrenuta narodna revolucija u SAD. Nigde nije bilo protesta, zahteva za promenom režima u Vašingtonu.
Ne tako davno, objavio sam dva akademska (ili bar poluakademska) rada, sa mnogo detalja, navoda i hiljadama fusnota. Indonezija – arhipelag straha je knjiga o Indoneziji, zemlji koja, nakon vojnog puča izvršenog 1965. pod pokroviteljstvom SAD, Zapadu služi kao model scenarija užasa za ostatak sveta. Puč je odneo između dva i tri miliona života, ubijen je svaki intelektualizam i „lobotomizovana“ je zemlja – četvrta u svetu po broju stanovnika. Druga knjiga je jedinstvena jer obuhvata ogroman prostor Polinezije, Melanezije i Mikronezije Okeanija – neokolonijalizam, atomske bombe i kosti, u kojoj se opisuje kako su SAD, V. Britanija, Novi Zeland i Francuska bukvalno podelili i uništili ljude i velike kulture južnopacifičkih ostrva. Danas se ove knjige koriste kao školsko gradivo, ali su iznete činjenice uticale na veoma mali broj ljudi. Elite Indonezije i Okeanije su se pobrinule da se te knjige ne šire preterano.
Proveo sam godine i godine povezujući činjenice, istražujući i ispitujući. Revolucionarni efekat mog akademskog angažovanja je – moram da priznam – skoro ravan nuli.
Nasuprot tome, kada napišem dobar esej, sa puno emocija i u kojem zahtevam pravdu i optužujem Imperiju za ubistva i krađu, dobijem milione čitalaca na svim kontinentima i prevod na desetak jezika!
Zašto ja ovo pišem, zašto ovo delim sa svojim čitaocima? Zato što mislim da treba da budemo realni. Treba da vidimo, da razumemo šta ljudi žele – šta zahtevaju. Ljudi su nesrećni i uplašeni. Većina njih i ne zna zbog čega. Mrze sistem, usamljeni su, frustrirani, svesni da su obasuti lažima i vide da su eksploatisani, ali oni ne mogu da definišu te laži, a akademski radovi koji ih razotkrivaju su suviše kompleksni i teški za čitanje, jer brojni ljudi nemaju vremena da se posvete hiljadama strana teško shvatljivog teksta ili edukaciji koja im je neophodna da shvate šta čitaju.
Naša je obaveza da posvetimo pažnju tim ljudima, većini njih, inače kakvi smo mi revolucionari? Na kraju krajeva, mi treba da stvaramo za naše sestre i braću, a ne za nekolicinu istraživača na univerzitetima, posebno kada shvatamo da je većina univerziteta u službi Imperije i da bez smisla obnavljaju zvaničnu nomenklaturu i podržavaju demagoge.
* * *
Imperija izgovara, piše, a zatim ponavlja neke od najodvratnijih laži o svojim dobrim namerama i izuzetnosti svoje vladavine ili o „zlim“ Sovjetskom Savezu, Kini, Iranu, Venecueli, Severnoj Koreji ili Kubi. I to radi svakodnevno. U stvari, projektovano je tako da gotovo svaki čovek na planeti dobije svoju dozu otrova najmanje nekoliko puta dnevno.
Mi osećamo potrebu da se reaguje – počnimo da provodimo godine svojih života dokazujući do najsitnijih detalja, korak po korak, da je propaganda Imperije ili velika laž ili veliko preterivanje ili oboje. Nakon što složimo argumente, objavimo rezultate u nekoj maloj izdavačkoj kući, najčešće u formi tanke knjige, ali gotovo niko to ne pročita jer se ne distribuira ili je materija obično suviše kompleksna, teško se čita i jednostavno zbog toga što danas činjenice nikoga ne šokiraju – još milion ljudi je ubijeno negde u Africi, na Bliskom Istoku, u Aziji, dobro, i šta još ima novo?
Istraživanje i pokušaji da se saopšti istina, potpuno i iskreno, pružaju nam osećaj da obavljamo važan, profesionalan i naučni posao. Istovremeno, propagandisti Imperije se valjaju od smeha gledajući nas! Mi za njih ne predstavljamo nikakvu opasnost. Oni odnose pobedu bez napora!
Zašto je to tako? Ima li do detalja saopštena istina ikakvog značaja?
Naravno da ima. Sa tačke gledišta viših principa, ima značaja. Etički ima značaja. Moralno ima značaja. Filozofski ima značaja.
Ali sa strateške tačke gledišta, kada je neko u ideološkom ratu, nema veliki značaj! Istina da, uvek, istina je uvek važna! Ali pojednostavljena, lako objašnjiva istina, predstavljena snažno i emotivno!
Kada nemoral hara svetom, kada udara nemilosrdno, kada milioni nevinih umiru, važno je da se pokolj zaustavi, prvo identifikujući smrtonosnu silu, a zatim je obuzdavajući.
Jezik treba da je jak, a emocije izvorne.
U suočavanju sa smrtonosnim hordama, poezija, emocijama nabijene pesme i patriotske ode su uvek bile efikasnije od dubokih akademskih studija. Takođe i politički romani i filmovi, strasni dokumentarci, čak i jasne karikature i plakati.
Neko bi postavio pitanje: „Da li, zbog toga što oni lažu, i mi treba da lažemo?“ Ne! Treba da se držimo istine svom snagom, ali naša poruka treba često da bude sažeta na način da je razumljiva milijardama ljudi, a ne samo nekolicina izabranih.
Ovo ne znači da kvalitet našeg rada treba da trpi. Jednostavnost je često mnogo teže ostvariti nego enciklopedijski rad sa hiljadama fusnoti.
Knjiga Sun Cua Umeće ratovanja je kratka, pamflet, direktno u materiju. Kao i Komunistički manifest ili Optužujem!
Naši radovi o revoluciji ne treba da budu obavezno kratki, ali treba da budu predstavljeni na način da ga veliki broj ljudi razume. Ja neprestano eksperimentišem sa formom, ali nikada nauštrb materije. Knjiga koja je nedavno izašla Otkrivanje laži Imperije ima više od osam stotina strana, ali sam se potrudio da sadrži fascinantne priče, svedočenja ljudi iz svih kajeva sveta, sa živopisnim opisima i tirana i žrtava. Ne želim da moje knjige skupljaju prašinu u univerzitetskim bibliotekama. Ja želim da one pokrenu ljude.
* * *
Iskreno verujem da nema mnogo vremena za „objektivnost“ u bilo kojoj borbi, uključujući i ideološke, posebno ako se radi o borbi za opstanak čovečanstva!
Lažima neprijatelja treba stati na put. To su otrovne, monstruozne laži!
Jednog dana, kada se razaranja zaustave, prestane žrtvovanje miliona nevinih ljudi, žena i dece, možemo da se vratimo našim kompleksnim filozofskim konceptima sa svim detaljima i nijansama.
Ali pre konačne pobede nad imperijalizmom, nihilizmom, fašizmom, „izuzetnošću“, sebičnjaštvom i pohlepom, mi treba do kraja i efikasno da koristimo naše najmoćnije oružje, našu viziju boljeg sveta, našu ljubav prema čovečanstvu, našu strast za pravdom. Naša odlučnost i naše verovanje treba da budu iskazani glasno, moćno, čak i na „dogmatski“ način, naš glas treba da je kreativan, umetnički i snažan!
Drugovi, kuća je u plamenu! Ceo grad se pretvara u pepeo. Cela se planeta pljačka, razara, uzima joj se razum.
Ljudima sa predrasudama se ne možemo suprotstaviti atomskim bombama i ratnim brodovima, ali su naša nadarenost, naša umetnost i naša srca tu, sa nama, spremni da se pridruže u borbi.
Nadmudrimo naše neprijatelje, učinimo da im se svet smeje! Da li ste ih videli, te patetične gubitnike, pajace – predsednike korporacija? Da li ste slušali te premijere i predsednike, te sluge „tržišta“? Ubedimo mase da se radi o tiranima, imperijalistima i neokolonijalistima i da su svi njihovi dogmatski propovednici ništa više nego jadne, pohlepne, otrovne budale! Diskreditujmo ih! Ismejmo ih.
Oni pljačkaju i ubijaju milione ljudi. Pa, makar za početak, ukažimo im „poštovanje“ kakvo i zaslužuju.
Borimo se protiv propagande Zapada, prvo otkrivajući one koji se kriju iza nje. Neka dobije ime i prezime.
Pretvorimo ovu revoluciju u nešto kreativno, veselo, istinsku zabavu!
Andre Vltček je filozof i romanopisac, filmski stvaralac i bavi se istraživačkim novinarstvom. Pratio je dešavanja tokom ratova i sukoba u desetak zemalja. Njegove najnovije knjige su „Otkrivanje laži Imperije” i „Borba protiv imperijalizma Zapada”. Rasprava sa Noamom Čomskim: O terorizmu Zapada. Prekretnica je njegov politički roman koji je praćen izuzetno povoljnim kritikama. Okeanija – knjiga o imperijalizmu Zapada na prostoru Južnog Pacifika. Provokativna knjiga o Indoneziji: „Indonezija – arhipelag straha”. Andre snima filmove za „teleSUR“ i „Press TV“. Nakon mnogo godina provedenih u Latinskoj Americi i Okeaniji, Vltček sada živi i radi u istočnoj Aziji i na Bliskom Istoku.
(CounterPunch/Stanje stvari)