Situaciji u Turskoj doprinela je i Evropska unija, koja je daleko više rasistička od SAD i koja ne želi Turke na svojim ulicama, pa je Erdogan, shvativši da njegova zemlja neće ući u EU, rešio da vlada autokratski, što je oduvek i želeo, ocenio je Noam Čomski za istambulski „Hurijet”.
Američki lingvista i kultni politički mislilac kazao je u intervjuu da je predsednik Redžep Tajip Erdogan sam po sebi autoritarni vladar, ali da ga je na vladanje čvrstom rukom ohrabrio i Brisel stalno postavljajući pred Ankaru nove uslove za prijem. Čomski kaže da nikada nije verovao u pridruživanje Turske jer je „Evropa isuviše rasistička”.
„Ne žele Turke na svojim ulicama, ali su za njih ipak imali neke ponude. Svaki put kada bi Turska ispunila jedan zahtev, pojavljivao bi se novi. Oko 2005. postalo je prilično jasno da će Evropa iznova postavljati nove barijere. Pretpostavljam da je to dovelo do stava ’zbog čega se uopšte trudimo’. Oni (Evropa) su rasistička grupa i region mnogo više nego SAD”, objašnjava profesor na MIT-u.
Pročitajte još:
NOAM ČOMSKI: Najveća pretnja svetskom miru su Amerika, Izrael i Saudijska Arabija!
NOAM ČOMSKI: Svako ko je čitao Orvela, zna šta nam sprema Amerika!
NOAM ČOMSKI: U Americi vlada diktatura
Za ulogu Turske u Siriji primećuje da je izuzetno štetna između ostalog i zbog toga što Ankara, kao i Rijad, naoružava Nusra front, ekstremističku militantnu organizaciju koja se ni po čemu „ne može se razlikovati od Islamske države (ID)”. Kao teoriju zavere odbacuje ideju da je Zapad formirao ID, jer „to ne bi imalo nikakvog smisla”, ali podseća je Zapad to posredno učinio napadom na Irak 2003. godine.
„Invazija na Irak je verovatno dovela do dva miliona izbeglica. Napad je prouzrokovao sukob između sunita i šiita koji ranije nije postojao, a koji sada razdire Irak i ceo region. To je veliki faktor nastajanja ID. Isto važi za Libiju. SAD, Britanija i Francuska su prekršile rezoluciju UN zbog čega je poremećen ceo region i zbog čega je došlo poplave izbeglica u Evropi.”
Za SAD, Britaniju i EU kaže da su proizvele izbegličku krizu intervencijama po Bliskom istoku, ali da ne žele da prime migrante.
„Stotine godina brutalnog kolonijalizma ne mogu biti izbrisane. Kada je reč o SAD, provozajte se Novim Hempširom i Vermontom, videćete prazan prostor, a to je još najnaseljeniji deo zemlje. Na zapadu je mnogo nenaseljenih predela, ali mi očigledno ne možemo da primimo izbeglice.”
Nakon što konstatuje da SAD podržavaju „naftne diktature” poput one u Saudijskoj Arabiji, Čomski ističe da se SAD „radikalno protive turskoj demokratiji”. To potkrepljuje činjenicom da je Vašington besneo i tražio da mu se Ankara izvini što je poslušala 95 odsto Turaka koji su se pre 12 godina protivili američkom ratu u Iraku i odbila da se pridruži koaliciji za svrgavanje Sadama Huseina. Sa druge strane, SAD su maksimalno podržavale saveznika sa Bosfora devedesetih godina kada je Turska „sprovodila državni teror” i vršila masovne zločine na jugoistoku zemlje. To je bio „stravičan period” u kojem je vlada Bila Klintona snabdevala Tursku sa 80 odsto oružja.
„Samo 1997. Klinton je poslao u Tursku više oružja nego za vreme celog hladnog rata da bi se suprotstavio pobuni PKK (Kurdska radnička partija). Eto toliko u Americi vole demokratiju u Turskoj.”
Filozof zaključuje da je Ankara od 2002. do 2005. mnogo napredovala u odnosu prema Kurdima, koji legitimno traže prava i slobode, ali da je onda ponovo nastupio period nazadovanja, pri čemu je vlada postala „autoritarnija kod kuće i represivnija kada je reč o Kurdima”.
(Politika)