Kroz svoju istoriju Švajcarska je srpskom narodu podarila nekoliko odanih prijatelja. Svakako je najpoznatiji dr Arčibald Rajs, a u velike dobrotvore našeg naroda ubrajamo Katarinu Šturceneger i dr Viktora Kuna. U novijoj eri iskrenog i dobronamernog prijatelja imamo u ličnosti Oskara Frajzingera, visokog funcionera Švajcarske narodne partije i profesora nemačke književnosti.
Ovaj harizmatični političar bio je dvanaest godina (2003. – 2015.) član Državnog saveta Švajcarske, a od 2013. godine je u kantonalnoj vladi Valea šef odeljenja za obrazovanje i bezbednost. Zbog svojih hrabrih stavova i zalaganja za pravdu često je trn oku medijskih kuća i političara. Od raspada SFRJ odlučno se suprostvljao satanizaciji srpske nacije, naročito je bio aktivan kad je Zapad dodelio Šiptarima nezavisnost, kritikujući pritom najoštrije vladu Švajcarske što je priznala kako Frajzinger reče „prvu muslimansku državu na tlu Evrope“. To je dovelo do toga da ga je Udruženje pisaca Švajcarske odbilo primiti kao svog člana, ali je ubrzo zatim stigao poziv od Udruženja srpskih pisaca Švajcarske, što je on sa radošću prihvatio. Frajzinger je za izdavačku kuću „Legenda“ iz Čačka objavio sledeća dela: „Krhki svetovi“, „Maslačak“, „S one strane misli“, „Spirala šaha“ i „Život je kučka“. Iako je stekao određenu slavu, Oskar je ostao sasvim prirodan i neposredan, i nije poput većine političara krut, licemeran nedokučiv za obične ljude. Srpska dijaspora u Švajcarskoj organizovala je više tribina i skupova gde je Frajzinger imao svoje nastupe, koji su pored političkog imali i muzički karakter, pošto je on sjajni kantautor. Dok se ispisuju stranice ovog intervjua, dolazi nam vest da je Narodna partija Švajcarske kantona Valea predložila Oskara Frajzingera za kandidata Švajcarskog saveznog veća, najverovatnije na mesto ministra pravosuđa i policije.
Poštovani gospodine Frajzinger, najnoviji teroristički napad u Parizu uneo je strah i zebnju među građane širom sveta. Migrantska kriza je još u toku a čovečanstvo sa neizvesnoćšu očekuje nove terorističke akcije. Islamska država je stvorena i najzad finansijski potpomognuta od zapadnih obaveštajnih službi. Jedan deo poznatih političkih analitičara, kao što su Pol Kreg Roberts i Gerhard Viznevski, tvrde da napad u Parizu služi za ciljeve globalne elite, da pomoću kriza i destabilizacije ojača i kontroliše sistem vladavine. Kako je Vaše viđenje sveukupne bezbednosne situacije i šta je uzrok migrantske krize?
U današnjem globalizovanom svetu sve je moguće, i kad se pročitaju teze Zbignjeva Bžežinskog, ili kad čujemo šta govori Henri Kisindžer, tad je mnogima jasno kakva je spoljna politika SAD. „Divide et impera“, deklarisali su se stari Rimljani a SAD su taj isti princip proširili na globalnom haosu. Što se Evropske unije tiče, kod nje postoji mnogo kukavičluka i servilnosti u igri, i bespomoćnost jedne civilizacije koja se ukida. Mi produžavamo život ljudi, ali zato stvaramo sve manje života. Mi negiramo osnovne vrednosti naših ustavnih država i pružamo određenim licima sveobuhvatna prava, koji pred sobom imaju jedan cilj, da realizuju ove vrednosti u svoju korist. Verujemo da svi ljudi na svetu dele naš pogled na svet, zato što je tako superioran, i ne shvatamo da ovo osećanje superiornosti kopa naš grob, jer iza je samo praznina. Mi smo zapravo već mrtvi, mrtvi iznutra, i to je razlog zašto smo toliko slabi kada je u pitanju naša kultura, naši koreni, da se brani naš pravni sistem. Iz namere da budemo što bolji, iz pohvalne namere, ostavljamo našoj deci pakao, kojeg teško mogu izbeći. U jednoj stvari su islamisti u pravu. Naše društvo je bolesno! Na šta vukovi prvo zapaze kad prate krdo jelena? Obelele životinje! U tom smislu, pojava radikalnog islama čitavih delova našeg kontinenta je samo simptom naših sopstvenih bolesti. Islamisti su samo jaki zato što smo mi postali slabi. Na naš nihilizam i materijalizam, koji se predstavlja kao liberalizam, oni protivreče svoj materijalizam i zatucani dogmatizam, sa jednom razlikom da oni veruje u besmislice koje predstavljaju. Mi čak ni to.
Veoma često ste kroz javne nastupe upozoravali od opasnosti masivne migracije muslimana u Evropu. Referundumska inicijativa Narodne partije Švajcarske „Ne masovnom useljavanju“ podržalo je većinsko stanovništvo. Da li je glasanje doprinelo da se drastično smanji broj priliva migranata, i da li je to model koga bi trebalo da slede i ostale evropske zemlje?
To je zasigurno jedan od osnovnih zadataka države da štiti i kontroliše svoju granicu od priliva migranata. Ne radi se o tome da se zauvek zaustavi dolazak migranata, nego ga treba učiniti podnošljivim i bezbednosnim za sve građane, kao i zbog toga što velikodušna socijalna država samo može opstati ukoliko su granice oko nje zaštićene. Ne možete imati i jedno i drugo: otvorene granice i obilnu socijalnu zaštitu.
Na svetskoj političkoj igri Rusija, Amerika i Kina igraju glavne uloge. Rusija je sve više politički, ekonomski i vojno prisutnija, kao trenutno u Siriji. Bela kuća saopštava da su vazdušni napadi na teroriste u Siriji pogrešan korak, da će oni doprineti da se produži politički život Asada. Protiv koga se zaista Amerika bori? Protiv terorista, za svrgavanje s vlasti Asada ili za prirodne resurse? Šta je rešenje za konflikt u Siriji?
Amerikanci varaju svet godinu dana, radeći tako tobož kao da bombarduju Islamsku državu. Ne žele nipošto da unište monstruma koga finasira Katar, Saudijska Arabija i Izrael, koga su oni dobroim delom sami stvorili, da bi Bašara El Asada skinuli sa vlasti. Dakle, sada kako stoje stvari postoji samo jedno rešenje za Siriju. Pustiti Ruse da vojno dejstvuju i nadati se da će uspeti eliminisati Islamsku državu. Bilo bi od velikog značaja kad se NATO ne bi umešao. U suštini, od samog početka sukoba u Siriji i Ukrajini radi se o borbi za prevlast na geostrateškom plani između SAD i Rusije, gde nafta i prirodni gas igraju centralnu ulogu. Ljudska prava su od početka samo izgovor.
Narodna partija je na parlamentarnim izborima početkom oktobra doživela istorijski uspeh sa 29,4% osvojenih glasova. Ironija je da Narodna partija mora, poput ostalih konzervativnih partija u Evropi, da se sama bori protiv domaćih i stranih faktora, kako bi se odupreli antinacionalnim planovima mondijalista. Šta je pored jasnog NE ulaska u EU (za razliku od švajcarskih socijalista i njima slični) u predstojećem periodu glavni izazov za Vašu partiju?
Moramo sprečiti da „institucionalni okvir sporazum“ bude zaključen sa parazitom zvana EU, koji ništa drugo nije nego automatsko (zagovorači kažu „dinamički“) preuzimanje zakona EU, čak i sa evropskim posredovanjem u konfliktim pitanjima. Takođe je neophodno da ojačamo multilateralne odnose širom sveta, kako bi smanjili koncentraciju rizika u našim ekonomskim odnosima sa EU. Istovremeno, ja i dalje favorizujem sporazum o slobodnoj trgovini sa Rusijom.
Mediji u Vašoj zemlji, kad je reč o krupnim svetskim događajima, mahom preuzimaju vesti iz centra laži Si-En-En, Bi-Bi-Si i Rojters . Vlada u Bernu je 2008. priznala nezavinsost lažne države Kosovo i nedavno glasala za njen prijem u Unesko. Koliko je Švajcarska zaista neutralna i suverena zemlja?
Suverenitet Švajcarske je u velikoj meri dobro uzdrman, i samim tim i neutralnost. Sve češće nas doživljaju kao NATO satelit, što je izdaja našeg Ustava. Ovakvom razvoju situacije moramo se suštinski suprostaviti, ako želimo da Švajcarska ima budućnost. To je, takođe, zadatak Narodne partije.
Za većinu Srba je nesvatljivo zašto Švajcarska podržava albanske nacionalne interese. Koji lobi stoji iza njih?
Kosovski albanci čine najveću kompaktnu stranu zajednicu u Švajcarskoj. Dodajte tome snagu albanske mafije na tlu Švajcarske (oružja, droge i prostitucija). Političari ne usuđuju da se pozabave ovim problemom., i zbog toga što je Švajcarska promovisala stvaranje nezavisne države Kosovo, koja je toliko nezavisna poput obešenog na konopcu. Ona opstaje samo što SAD imaju svoju bazu „Bondstil“. Pored toga, struktura vlasti na Kosovu ne funkcioniše ni ustavno ni institucionalno. Prava snaga koja tamo vlada je kriminalne prirode.
Kako Vi, kao prijatelj srpskog naroda, ocenjujete politiku vlade u Beogradu, koja po istom sloganu poput prethodnih vlada ponosno uzvikuje: „Sve prolazi samo naša slepa ljubav prema Evropskoj uniji ostaje“!? Otkud tolika težnja da se ukrca na brod koji tone?
Verovatno je srpska vlada podlegla opštem mazohismu. Ko želi da pre katastrofe uskoči na Titanik ima samoubilačke tendencije. Srbija bi trebalo da zadrži svoju nezavisnost, da ne upadne u istu zamku kao Grčka, a njeni trenutni saveznici su pre svega u pravoslavnom svetu. Čim pre EU otvori oči i u Rusiji vidi ekonomskog partnera a ne neprijatelja, Srbija će imati koristi. Do tada je bolje istrajati u slobodi nego završiti u ropstvu. Srbija neće biti bogatija od ulaska u EU, ona se mora oslanjati na svoje sopstvene snage.
Zvanična politika vlade Srbije je da se prema Rusiji održe prijateljski odnosi, ali sa druge strane i dobri partnerski odnosi prema Americi, NATO paktu, i najzad, prioritet je pristupiti EU. Da li je moguće istovremeno sedeti na dve „velike stolice“ ?
U trenutnoj fazi je to veoma teško. Ali ko zna, možda je ostvarljivo u doglednom vremenu, pod uslovom da EU konačno shvati da se budućnost Evrope može graditi samo sa Rusijom a ne protiv.
U međuvremenu čestim dolaskom u Srbiju i druženjem sa srpskom dijasporom dobro ste upoznali naš narod. Pomoći ćete nam ako nam kažete šta su nam vrline a šta mane?
Vrline leže u iskrenom, direktnom i pomalo melanholičnom karakteru Srba, u njihovim mističnim venama i jako kulturnoj svesti. Slabosti su pogrešno čuvani ponos, jaka tendencija samosažaljenja i određeni fatalizam.
(Razgovor vodio: Milan Starčević / „Geopolitika“, decembar 2015.)