Piše: Ratko Dmitrović
Dođe kandidat, zove se Vojislav, u prostoriju mesne zajednice, na predizborni skup. Sve puno, cipela nema gde da stane. Istaknuta samo državna obeležja i portret vođe na zidu. Lica okupljenih nekako namrgođena. Krene Vojislav s pričom, trudi se da bude duhovit, maše nekom brki u petom redu, pita ga kako je kod kuće, vraća se na temu… i traje to skoro pola sata. A onda na red dođoše pitanja okupljenih.
- Zbog čega onaj zarđali kiosk, za koji si pre četiri godine rekao da ide na otpad, još uvek stoji pored ambulante, kao ruglo; ko je dozvolio privatnom licu da u prolazu između dve zgrade postavi tezgu i tamo prodaje voće i povrće; Vojo, na prošlim izborima ti si baš ovde obećao novu trafostanicu, u roku od deset meseci, prošle su evo četiri godine a ni budak nije udaren, zbog čega da glasamo za tebe, daj nam jedan razlog – odjekuje prepunom prostorijom.
Vojislav skida sako, znoji se, vadi maramicu, traži da otvore prozore, spominje teškoće, opštu krizu, traži strpljenje i razumevanje.
- Čekaj malo Vojo, isto ovo si govorio i pre četiri godine – dobacuje Sveta, obućar u penziji. Baba Milanka podseća da na golu udicu riba ne grize, izazivajući smeh i aplauz okupljenih. Zapisničar Blagoje smiruje narod, Vojislav pokušava nešto da doda, ali se jedva čuje. Skup je okončan čvrstim obećanjem kandidata za opštinskog odbornika da će mesna zajednica, glasaju li za njega, doživeti procvat.
- Sutra ovde istim poslom dolazi onaj Lazarević, videćemo Vojo šta on nudi i planira. Juče smo saslušali malog Đurđevića, jeste mlad, ali je bistar i čini se pošten čovek – govori službenik poreskog odeljenja, Tanasije L., dok se kandidat Vojislav već hvata hodnika.
Pitate se čemu ovo, šta tu ima čudno i interesantno, uobičajena predizborna scena kakvih je bezbroj ovih dana u Srbiji. E, pa nije. Ovo jeste scena koja se odigrala u Srbiji, ali pre skoro 40 godina. Oni stariji znaju o čemu je reč, mlađi pojma nemaju i sigurno im ovo deluje kao bajka, izmišljotina. A, ništa osim imena nije izmišljeno.
Nekada, u ona „grozna vremena“, ovako je narod birao opštinske odbornike, imenom i prezimenom, lično njih i lično njima je izabrani podnosio račune. Nekoga je delegirala Komunistička partija, nekoga Socijalistički savez, bilo je tzv. samostalnih kandidata, ali se retko događalo da nesposobni i bleferi budu izabrani dva puta.
Ovo nije pokušaj amnestije nekoga i nečega, najmanje nekadašnjeg političkog sistema, već samo jedno podsećanje, u ovo predizborno vreme. Jednostavno, tako je bilo.
A kako je danas? Kako je već 26 godina? Da li je demokratiji bliže ovo ili ono?
(Večernje novosti)