Piše: Miloš Kordić
Beograđani će se od 1. februara u gradskom prevozu voziti po novoj tarifi. Posle dugih porođajnih muka konačno se rodilo to novo tarifno čedo. Najodgovorniji rukovodioci Beograda predstavili su ga medijima. Pa tako i građanima.
Ne ulazeći u pojedinosti novog cenovnika, treba reći da se „babice“ tog čeda nisu proslavile. A jesu se mučile. To niko ne može da im ospori. Gotovo šest meseci su se mučile analizirajući najpre postojeći sistem naplate gradskog prevoza. Pa kad su, verovatno, zaključili da taj sistem ne valja, prešli su na mukotrpan rad da nam podare nov sistem.
I opet je to, čini mi se, rađeno i urađeno, kao što su i državne vlasti nedavno uradile kad je bilo u pitanju smanjenje odnosno oduzimanje od penzija, bez dubljih konsultacija sa u ta pitanja dobro upućenim pravnicima.
Činjenica je da sa BusPlusom ne ide. Činjenica je da Beograđani (većina, naravno) ne plaća svoju vožnju. Činjenica je da Beograđani nemaju kulturu tog plaćanja. Činjenica je da je vozni park Gradskog saobraćajnog preduzeća star i da će iz godine u godinu, ukoliko se ne učini bilo kakav rez, biti sve stariji. Činjenice su da nije išlo sa kondukterima, da ne ide sa kontrolorima, da su sve češći napadi na vozače i kontrolore, da su razbijanja po vozilima sve učestalija, da je GSP postao rupa bez dna, da je zaposlenima sve teže i teže…
I onda, evo spasonosne injekcije u vidu novog tarifnog sistema.
Da, slažem se da ne možemo da se vozimo besplatno. I kao penzioner, a ovo je čedo, čini mi se, pre svega i rađeno zbog penzionera (neumorni su ti radnici MMF-a!), zaista sam se čudio da se celu godinu vozim za 400 i, vele, sedam dinara. A penzija mi je iznad 25.000 dinara. Prošao sam dosta Evrope i vozio se gradskim prevozom po njihovim gradovima. Kako podzemnim prevozom, tako i nadzemnim. I često sam se interesovao kako to kod njih funkcioniše. I nigde nisam naišao na ovako komplikovan tarifni sistem kakvog nam predstaviše beogradski rukovodioci. Sistem nekakvih komplikovanih tabela s kartom za 90 minuta, s dnevnom, trodnevnom i petodnevnom kartom, sa mesečnim i godišnjim kartama…
I sve to sa “aktiviranjem” karte na kiosku na kome smo je kupili. Što po Siniši Malom, Goranu Vesiću, Uglješi Mitroviću… znači da moja vožnja počinje u kiosku, a ne u autobusu – autobus kad dođe – dobro došao.
Dakle, da pitam: ko ima pravo da me kao putnika, odnosno korisnika gradskog prevoza
prisiljava da plaćam nekome neko vreme bez vožnje? I ako tu dnevnu nisam iskoristio danas, da li je mogu koristiti sutra?
I to su pitanja za pravnike.
Jer umesto ovih tabela o tome šta mogu da kupim pa da se vozim, bilo bi, možda, mnogo bolje da mi se, između ostalog, omogući da na kiosku kupim sedam ili 17 karata za pojedinačnu vožnju, da ih koristim kad ja to želim i da ih moram da poništavam na ulazu u vozilo. A ne da sam prinuđen da kupujem vremensku kartu koja se, na primer, aktivira na kiosku. Jer šta ako ja, kome je bešika potpuno oslabila, moram otići i pre nego što uđem u autobus da negde ispustim nekoliko kapljica? Pa mi se to javi kao slika iz nekog modernog romana: ja negde piškim, a za to isto vreme taj isti ja vozim se u autobusu, tramvaju… Moram u stvari da se vozim – vreme curi. Kao u peščanom satu kad curi onaj pesak…
Ne znam, mnogo toga ne znam. Ali znam da smo prvaci sveta u iznalaženju najkomplikovanijih rešenja. Kao što ne znam, a pretvaram se da znam, da će, po novom tarifnom sistemu, neko s penzijom od 25.500 dinara plaćati isto kao neko ko ima penziju od 49.500 dinara! Kao što ne znam: ko podržava građane koji ne plaćaju prevoz, struju, gas, Infostan? ko ne želi da reši pitanje nasilnika u vozilima gradskog prevoza? ko ne želi da reši pitanje nasilnika na stadionima? I tako dalje.
A opet, promene su promene. Reforme su reforme.
Sa srećnim novogodišnjim i božićnim praznicima
Za početak.
(Intermagazin.rs)