Piše: Jurij Rubcov
Negde u maju 1945, oko dvadesetog, J. V. Staljin je povukao iz Nemačke maršala G. K. Žukova. „Dok smo mi razoružavali sve vojnike i oficire nemačke armije i poslali ih u logore za vojne zarobljenike“, rekao je on, „Englezi ostavljaju nemačke jedinice u punoj bojevoj gotovosti i sa njima sklapaju prijateljstvo… Mislim da oni teže da sačuvaju te jedinice kako bi ih kasnije iskoristili. A to predstavlja direktno kršenje dogovora koji su postigli premijeri zemalja o tome da nemačke jedinice moraju odmah da se raspuste“.
Sovjetska obaveštajna služba je dobila tekst tajnog telegrama koji je V. Čerčil, još pre nego što se rat u Evropi završio, poslao feldmaršalu B. Montgomeriju, komandantu britanskih jedinica. Tekst telegrama je glasio: „Pažljivo sakupljati nemačko oružje i ratnu tehniku i skladištiti ih kako bi ih bilo lako podeliti nemačkim jedinicama sa kojima bi nam se pružila mogućnost za saradnju, ukoliko se sovjetska ofanziva nastavi“.
Žukov je, po Staljinovom nalogu, na zasedanju Kontrolnog saveta za upravljanje Nemačkom, u kome su bili predstavnici SSSR, Velike Britanije i Francuske, dao oštru izjavu i pri tom podvukao da istorija poznaje malo primera takvog verolomstva i izdaje savezničkih obaveza. Montgomeri je tu optužbu odbacio, ali je posle nekoliko godina priznao da jeste takav nalog dobio od svog premijera i da se „kao vojnik – potčinio naređenju“.
Na berlinskom pravcu su se još vodile žestoke borbe a Čerčil je već bio siguran da je „Sovjetska Rusija postala smrtna opasnost za slobodni svet“. Mora se, smatrao je britanski premijer, „odmah formirati novi front protiv naglog ruskog napredovanja“, pri čemu „taj front u Evropi treba da bude što bliže istoku“. Čerčil je, po sopstvenom priznanju, bio potpuno zanet samo jednim osećanjem: u njegovim očima se „sovjetska pretnja već našla na mestu na kome je do tada bio nacistički neprijatelj“.
ŠTA JE BIO PLAN „UNTHINKABLE“?
Zato je London planirao da osvajanje Berlina izvrši englesko-američka armija, da Čehoslovačku oslobode Amerikanci i da njihove jedinice prve uđu u Prag, kao i da zapadne države preuzmu upravu nad Austrijom, ako ne može drugačije, a ono ipak zajedno sa Sovjetskim Savezom.
Najkasnije u aprilu 1945. Čerčil je naredio Ujedinjenom štabu za planiranje u vojnom kabinetu Velike Britanije da razradi plan za vanrednu operaciju čiji je šifrovani naziv bio „Unthinkable“, tj. „Nezamislivo“. Cilj te operacije je bio da se „Rusija natera na potčinjavanje volji Sjedinjenih Država i Britanske imperije“. Oni koji su taj plan osmislili trebalo je da, saglasno Čerčilovoj naredbi za početak vojnih dejstava protiv SSSR, odrede 1. jul 1945. Tako je, još za vreme poslednje etape sukoba sa Hitlerovom Nemačkom, London započeo pripreme za nanošenje udarca u leđa Crvenoj Armiji.
Izvršavajući Čerčilovo naređenje, britanski štabni oficiri su polazili od toga da postavljeni zadatak može da se reši samo totalnim ratom, koji pretpostavlja:
1. Okupaciju onih oblasti Sovjetskog Saveza bez kojih će SSSR, kada ostane bez njih, da izgubi materijalne mogućnosti za vođenje rata i nastavljanje otpora; kao i
2. Nanošenje sovjetskim oružanim snagama odlučujućeg poraza koji bi onemogućio SSSR da nastavi rat.
Autori plana su, istine radi, predvideli i da Crvena armija može da odstupi u duboku pozadinu i da otpor nastavi pomoću taktike koja je već više puta uspešno korišćena u prethodnim ratovima. Njihove sumnje su povećavane pri razmatranju pitanja o snagama strana: „Postojeći odnos snaga u Centralnoj Evropi, gde su Rusi otprilike tri puta jači, mogućnost saveznika da dođu do potpune i odlučujuće pobede čini vrlo malo verovatnom“. Kako bi se likvidirala „disproporcija“, potrebne su bile baš one napred pomenute nemačke jedinice, o čijoj se borbenoj gotovosti, čak i pošto su zarobljene, brinuo lično Čerčil.
U svom izveštaju premijeru britanska vojna lica su konstatovala da Crvena armija na najvišim položajima ima visokokvalifikovanu i iskusnu komandu, vrlo čvrstu disciplinu, a da je, ukoliko se poredi sa bilo kojom armijom zapadnih država, manje zahtevna prema snabdevenosti, da deluje taktički hrabro i da ne broji gubitke. Takođe, naoružanje je razvijano tokom čitavog rata i ono je na visokom nivou, budući da nije lošije od naoružanja armija zapadnih zemalja.
Opšti zaključak britanske štabne komande o perspektivi vojne kampanje protiv SSSR je bio pesimistički:
„a) Ukoliko započnemo rat protiv Rusije, moramo biti spremni na uvlačenje u totalni rat koji će biti i dug, i skup;
b) Brojčani nedostatak naših kopnenih snaga čini vrlo sumnjivim ograničen i brz uspeh, čak i ukoliko bi politički cilj bio postignut u skladu sa našim proračunima“.
SAD: RAT SA SSSR JE NEIZBEŽAN
U takvom obliku plan je predat na razmatranje komitetu komande štabova – najvišem organu vojnog rukovodstva Oružanih snaga Velike Britanije. 8.juna 1945. Čerčilu je poslat sledeći zaključak koji su potpisali načelnik generalštaba Britanske imperije, feldmaršal A. Bruk i načelnici štabova VMS i VVS:
„…Smatramo da, ukoliko rat počne, postizanje brzog ograničenog uspeha će biti izvan naših moći i mi ćemo se naći uvučeni u dugi rat protiv snaga koje su jače od nas. Štaviše, ukoliko kod Amerikanaca dođe do povećanja zamora i ravnodušnosti, i ukoliko ih magnet rata povuče prema Tihom okeanu, nadmoć tih snaga može da se mnogo poveća“.
Mrzovolju Čerčila, kada je dobio takav zaključak, teško je opisati, ali ništa nije moglo da se promeni: u korist Crvene armije je odlučio odnos snaga. Čak i da je u rukama bila atomska bomba, sa faktorom iz zaključka je morao da računa i Hari Truman.
Prvih dana na mestu predsednika SAD, primajući u Beloj kući V. M. Molotova, narodnog komesara za inostrane poslove SSSR, Truman je odmah prešao na stvar. Iz usta američkog predsednika se začula loše skrivena pretnja da će na SSSR da se primene ekonomske sankcije. 8. maja 1945. Truman je naredio da se maksimalno smanje isporuke SSSR po lend-lizu. To čak nije ni saopšteno sovjetskoj strani. Tako su američki brodovi, koji su već bili na otvorenom moru, dobili naređenje da se vrate u luke u kojima su registrovani. Posle izvesnog vremena naređenje o smanjenju isporuka je povučeno, jer na drugi način Truman ne bi dobio mogućnost da SSSR uvuče u rat sa Japanom, što je njemu bilo jako potrebno, ali velika šteta sovjetsko-američkim odnosima je već bila naneta.
Vršilac dužnosti državnog sekretara SAD DŽ. Gri je 19. maja 1945. napisao memorandum u kome je izjavio da je rat sa Sovjetskim Savezom neizbežan. Treba, pisao je, da se „američka politika prema Sovjetskom Savezu u svim pravcima odmah zategne. Mnogo je bolje i sigurnije, tvrdio je, da do sudara dođe pre nego što Rusija izvrši obnovu i razvije svoj ogromni potencijal za vojnu, ekonomsku i teritorijalnu nadmoć“.
Impuls koji je dolazio od političara osetili su i vojnici. U avgustu 1945. (rat sa Japanom je još trajao) za generala L. Grovsa, šefa američkog atomskog projekta, pripremljen je tajni dokument pod nazivom Strateška karta nekih industrijskih oblasti Rusije i Mandžurije. U dokumentu je nabrojano 15 najvećih gradova SSSR – Moskva, Baku, Novosibirsk, Gorki, Sverdlovsk, Čeljabinsk, Omsk, Kujbišev, Kazanj, Saratov, Molotov (Perm), Magnitogorsk, Grozni, Staljinsk (verovatno se mislilo na Staljino-Donjeck), Nižnji Tagil. Dat je njihov geografski položaj, podaci o stanovništvu, industrijski potencijal, najvažniji ciljevi za bombardovanje. Vašington je otvarao novi front – ovog puta protiv svog dotadašnjeg saveznika.
London i Vašington su u trenutku zaboravili ne samo zajedničku borbu sa SSSR na frontovima Drugog svetskog rata već i zajedničke obaveze da se stane na stražu mira i međunarodne bezbednosti, koji su dogovoreni u Jalti, Potsdamu i San-Francisku.
(Fond strateške kulture)